Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o reviziji odluči primenom člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem R4 40/19 od 21.06.2019. godine Apelacioni sud u Beogradu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu da o reviziji tužilaca odluči kao izuzetno dozvoljenoj, uz pravilnu ocenu da su u konkretnom slučaju, radi ujednačavanja sudske prakse o pravnom pitanju izraženom u pobijanom delu pravnosnažne odluke, ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač.9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pravnosnažna odluka u delu koji se revizijom pobija, tužioci su bili zaposleni kod tužene i na posao su dolazili svojim vozilom, jer kako sudovi utvrđuju – nije sporno da nije bilo pogodnih linija u svim vremenskim terminima da bi koristili usluge javnog prevoza radi dolaska na posao. Utvrđeno je i da prevoznici na tritoriji Grada Smedereva nisu naplaćivali karte za prevoz uniformisanim licima, ali i da su se tužioci obraćali tuženoj za isplatu troškova prevoza.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza tužiocima, nalazeći da su tužioci bili u obavezi da dokažu da su se tuženoj obratili pismenim putem, kako navode zvaničnim zahtevom za naknadu ovih troškova, niti su koristili zakonom predviđea pravna sredstva u tom postupku (podnošenjem žalbe ili pokretanjem upravnog spora zbog tzv. „ćutanja uprave“ ili izjavljivanjem žalbe, a potom podnošenjem tužbe za slučaj negativne odluke po njihovom zahtevu). Kako tužiocima pravo na naknadu ovih troškova nije priznato, to istu ne mogu tražiti u ovom sudskom postupku pa su i njihovi zahtevi za isplatu troškova prevoza odbijeni, kao neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je zaključak sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužioci su u spornom periodu, od decembra 2007. do novembra 2010. godine, bili zaposleni kod tužene i imali su status državnih službenika, pa se o njihovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.62/06, ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana određeno je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju, propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07-prečišćen tekst), kojom je državnim službenicima na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, a da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

Tačni su navodi nižestepenih sudova da državni službenici, u koje su spadali i tužioci, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i Upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužioci tužbom ne traže priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima su bili izloženi u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njihov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što nisu koristili pravna sredstva propisana odredbama koje regulišu upravni postupak i upravni spor.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i da među strankama nije sporno da prevoznici na teritoriji Grada Smedereva nisu naplaćivali karte uniformisanim licima. Međutim, pored toga što sudovi nisu utvrdili na kojim radnim mestima su tužioci bili zaposleni, odnosno da li su poslove na koja su bili raspoređeni obavljali kao uniformisana lica, ovaj sud nalazi da ova činjenica ne bi mogla bitno uticati na njihovo pravo na naknadu troškova prevoza, s obzirom da su zbog neusklađenih vremenskih termina javnog prevoza sa njihovim radnim vremenom na posao dolazili svojim vozilom i na taj način bili izloženi stvarnim troškovima prevoza radi dolaska na rad i povratka sa rada.

Imajući ovo u vidu, kao i da pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbi nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno, te da tužioci nisu bili u obavezi da tuženoj podnose zahtev za priznanje ovog prava, proizilazi da im pripada pravo na naknadu ovih troškova, čija se visina isplaćuje u skladu sa odredbom člana 3. Uredbe, u zavisnosti od toga koju vrstu javnog prevoza bi eventualno koristili radi dolaska na rad (da postoje vremenski pogodni termini).

Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava sudovi su propustili da ocene sve okolnosti koje su od uticaja na visnu tužbenog zahteva, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je, primenom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će doneti novu i zakonitu odluku imajući u vidu i primedbe iz ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić