U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Ivković, advokat u ..., protiv tuženog „BB“ AD ..., koga zastupa VV, diplomirani pravnik tuženog, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1242/17 od 20.06.2017. godine, u sednici veća 20.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1242/17 od 20.06.2017. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za period od 01.06.2009. godine do 25.01.2011. godine i u delu kojim je za period od 23.01.2014. godine do 01.04.2015. godine odbijen tužbeni zahtev preko iznosa navedenih u prvom stavu izreke pobijane presude.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1242/17 od 20.06.2017. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za period od 26.01.2011. godine do 22.01.2014. godine i u delu odluke o troškovima postupka pa se pedmet vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 1355/2015 od 06.02.2017. godine, je delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da joj na ime naknade štete za period od 01.06.2009. godine do 01.04.2015. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa pa do isplate koji su bliže označeni u drugom stavu izreke, a sve u roku od 15 dana. Odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na ime štete za mesec oktobar 2009. godine, juni 2013. godine i novembar 2013. godine. Obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 140.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate u roku od 15 dana, a tužilja je oslobođena od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž1 1242/17 od 20.06.2017. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete za period od 01.06.2009. godine do 22.01.2014. godine, a za period od 23.01.2014. godine do 01.04.2015. godine je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko iznosa od: 4.441,92 dinara za januar 2014. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 05.01.2014. godine; preko iznosa od 17.395,50 dinara za februar 2014. godine sa zateznom kamatom od 05.02.2014. godine; za iznos od 17.394,00 dinara za mart 2014. sa zateznom kamatom od 05.03.2014. godine, preko iznosa od 17.325,00 dinara za april 2014. sa zateznom kamatom od 05.04.2014. godine; preko iznosa od 17.338,50 dinara za maj 2014. godine sa zateznom kamatom od 05.05.2014. godine; preko iznosa od 17.349,00 dinara za jun 2014. sa zateznom kamatom od 05.06.2014. godine; preko iznosa od 17.404,50 dinara za jul 2014. godine sa zateznom kamatom od 05.07.2014; preko iznosa od 17.515,50 dinara za avgust 2014. godine sa zateznom kamatom od 05.08.2014. godine do isplate; preko iznosa od 17.763,00 dinara za septembar 2014. sa zateznom kamatom od 05.09.2014. godine do isplate; preko iznosa od 17.848,50 dinara za oktobar 2014. sa zateznom kamatom od 05.10.2014; preko iznosa od 17.892,00 dinara za novembar 2014. sa zateznom kamatom od 05.01.2014. godine; preko iznosa od 18.181,50 dinara za decembar 2014. godine sa zateznom kamatom od 05.12.2014. godine; preko iznosa od 18.172,50 dinara za januar 2015. godine sa zateznom kamatom od 05.01.2015. godine; preko iznosa od 18.304,50 dinara za februar 2015. godine sa zateznom kamatom od 05.02.2015. godine preko iznosa od 18.129,00 dinara za mart 2015. sa zateznom kamatom od 05.02.2015. godine pa sve kamate do isplate. U preostalom delu žalbu tuženog je odbio i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužilje na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 15/2014), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena i da je osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je učestvovao na konkursu za raspodelu stanova solidarnosti raspisan od strane GG 06.06.2005. godine. Bilo je predviđeno da se sa zaposlenim kome se dodeli stan solidarnosti zaključuje ugovor o prodaji stana. Tuženi je ostvario pravo na raspodelu dva stana solidarnosti od GG i to garsonjere i trosobnog stana, oba u ..., te je 26.12.2006. godine objavio konkurs za raspodelu ta dva stana solidarnosti. Učesnik konkursa je bila tužilja i sada pok. DD. Tužilja je podnela prijavu za kupovinu trosobnog stana površine 90,63 m2, u ul. ..., objekat ..., stan broj ..., tip stana ... . U to vreme tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog. Ugovor o radu joj je otkazan 15.04.2015. godine, zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena. U vreme raspisivanja konkursa, tužilja je bila podstanar, razvedena, samohrana majka dve mal. ćerke ĐĐ rođene ... godine i EE rođene .... godine, a ćerka ŽŽ je rođena ... godine. Nakon sprovedenog konkursa, sindikalna stambena komisija za dodelu stanova solidarnosti je donela odluku 23.04.2007. godine i trosoban stan dodelila DD. GG je sa DD 21.05.2007. godine zaključio ugovor o kupoprodaji stana solidarnosti, a u ugovoru je naznačeno da je okvirni rok za završetak stana decembar 2008. godine. Tužilja koja je zauzela treće mesto na konačnoj rang listi je pokrenula sudski postupak protiv tuženog i DD pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u parnici broj P1 590/2010, a koja je pravnosnažno okončana 26.01.2011. godine, presudom kojom je utvrđeno da tuženi DD nije stekao pravo na dobijanje odluke od 23.04.2007. godine radi zaključivanja ugovora o kupovini trosobnog stana kao ni pravo na zauzimanje drugog mesta na konačnoj listi prvenstva niti pravo na dobijanja uputa za kupovinu stana solidarnosti od GG od 23.04.2007. godine pa su poništene odluke tuženog od 23.04.2007. godine kao i konačna lista prvenstva od 07.05.2007. godine i uput za zaključivanje ugovora o kupovini predmetnog stana od 23.04.2007. godine.

Tužilja je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 13.12.2007. godine pokrenula postupak protiv tuženog ZZ (kasnije II) i DD koji je pravnosnažno okončan presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P 4134/2011 od 06.09.2012. godine, (postala pravnosnažna 24.03.2013. godine), kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje te je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana solidarnosti zaključen 21.05.2007. godine između II (ranije ZZ) kao prodavca i tuženog DD kao kupca na predmetnom trosobnom stanu.

Tužilja se 11.03.2011. godine obratila tuženom zahtevajući da stambene komisija donese novu odluku kojom bi njoj bio dodeljen predmetni stan ali tuženi po ovom zahtevu nije postupao pa je tužilja 26.11.2011. godine podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog koja je pravnosnažno dovršena presudom broj P1 807/2011 od 15.07.2013. godine (postala pravnosnažna 23.01.2014. godine), a kojom je utvrđeno da je tužilja stekla pravo na dobijanje odluke radi zaključenja ugovora o kupovini predmetnog trosobnog stana u ... kao i uput radi zaključenja ugovora o kupovini stana sa II, a tuženi obavezan da u roku od osam dana utvrdi pravo na zaključenje ugovora o kupovini predmetnog stana te je uputi na zaključenje ugovora o kupovini sa II. Konstatovano je da ukoliko u navedenom roku tuženi ne postupi po ovoj presudi, ista zamenjuje odluku kojom se utvrđuje pravo tužilje na zaključenje ugovora o kupovini predmetnog stana kao i uput radi zaključenja ugovora sa II uz obavezivanje tuženog da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka. Utvrđeno je da DD nije hteo mirnim putem da se iz stana iseli pa je II vodila parnični postupak koji je dovršen presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P 8076/2013 od 19.12.2013. godine, (postala pravnosnažna 18.09.2014. godine) i kojom je obavezan DD da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana. DD je II stan predao 11.02.2015. godine. Tužilja je sa II zaključila ugovor o kupoprodaji stana solidarnosti 12.03.2015. godine. Ugovor je overen 27.03.2015. godine, a tužilja je u posed stana ušla 28.03.2015. godine.

U spornom periodu od 01.06.2009. godine (kada je DD primio posed predmetnog stana) do 01.04.2015. godine (kada se tužilja u stan uselila) tužilja je bila podstanar, zajedno sa svoje tri mal. ćerke u stanu u ... u ul. ... broj ... u novoizgrađenoj zgradi površine 86 m2 koji je u zakup uzela od svoje prijateljice i plaćala joj zakupninu u iznosu od 170 evra u periodu od 01.06.2007. do 31.12.2013. godine, a po 150 evra mesečno u periodu od 01.01.2014. pa do kraja spornog perioda 31.03.2015. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da je osnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete u vidu izgubljene zakupnine koji je tužilja mogla da ostvari izdajući sporni trosobni stan u zakup po prosečnoj zakupnini koja je važila na tržištu nekretnina u spornom periodu od 01.06.2009. godine do 31.03.2015. godine jer je tuženi doneo nezakonitu odluku i uput od 23.04.2007. godine kojim je stan dodelio DD, a u spornom periodu je tužilja bila podstanar kao samohrana majka sa troje mal. dece.

Drugostepeni sud je zaključio da je tužilja na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) trpela štetu u vidu plaćenih zakupnina za stan koji je iznajmila ali počev od 23.01.2014. godine do 01.04.2015. godine. Naveo je da su pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 590/2010 od 12.03.2010. godine i broj P1 4143/11 od 06.09.2012. godine, poništene odluke na osnovu kojih je sporni stan solidarnosti dodeljen DD i utvrđena ništavost ugovora o prodaji stana zaključenog između DD i II te da su tim presudama uklonjene iz pravnog prometa posledice nepravilne i nezakonite dodele stana solidarnosti DD. Zaključio je da je tek presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 1307/13 od 15.07.2013. godine utvrđeno pravo tužilje na dodelu predmetnog stana i tuženi obavezan da u roku od osam dana donese odluku kao i uput tužilji kojima će joj se utvrditi pravo na zaključenje ugovora o kupovini stana. Stoga, tužilji pravo na nakandu štete pripada od pravnosnažnosti presude 23.01.2014. godine pa do uselenja u stan 01.04.2015. godine. Naveo je da tužilji pripada stvarna šteta za period za koji je ocenio da je osnovan njen tužbeni zahtev, a koja se sastoji u plaćenoj zakupnini u visini od 150 evra mesečno. Dinarsku protivvrednost 150 evra za svaki mesec spornog perioda utvrdio je na osnovu kursne liste za zvanični srednji kurs dinara preuzete sa sajta NBS pa je odbio tužbeni zahtev preko iznosa od dinarske protivvrednosti 150 evra pa do traženog iznosa štete, iskazano po mesecima

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je pravilno drugostepeni sud ocenio da tužilja trpi štetu u visini zakupnine koju je plaćala za iznajmljeni stan (stvarna šteta) na osnovu člana 185. st.1 i 190 ZOO, a ne u vidu izgubljene zakupnine koju bi ostvarila za predmetni stan kao što je to pogrešno zaključio prvostepeni sud.

Međutim, neprihvatljiv je zaključak drugostepenog suda da tužilja ovu štetu trpi tek od pravnosnažnosti presude (23.01.2014. godine) kojom je utvrđeno njeno pravo na dodelu predmetnog stana i kojom je tuženi obavezan da u roku od osam dana donese odluke i uput tužilji sa kojim će tužilja zaključiti ugovor o kupoprodaji stana sa II. Ne može se prihvatiti pravno valjanim obrazloženje (za period od 26.01.2011 do 23.01.2014.godine) da je Stambena komisija tuženog postupala kao nadležni organ u propisanoj proceduri u kojoj je tužilja koristila propisana pravna sredstva i konačno ostvarila svoja prava, kao ni zaključak da jednom poništena odluka o dodeli stana i vraćanje na ponovni postupak ne podrazumeva automatski postojanje nepravilnog rada organa tuženog kao ni pogrešno pravno stanovište Stambene komisije nastalo kao rezultat tumačenja propisa i da se u konkretnom slučaju pogrešno bodovanje od strane Stambene komisije ne smatra nepravilnim radom organa u smislu odredbe člana 172. stav 1. ZOO kojom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju i u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Naime, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ovo obrazloženje drugostepenog suda može primeniti samo za period u kome je trajala ona prva parnica u kojoj je tužilja uspela. Naime, presudom je poništena odluka tuženog o dodeli i uputstvu DD za dobijanje i kupovinu spornog stana solidarnosti. Ta presuda je postala pravnosnažna 26.01.2011. godine. Nakon tog datuma više nema opravdanja za tuženog da tužilji i nadalje nanosi štetu. Tuženi je bio dužan da postupi po pravnosnažnoj sudskoj odluci kojom je poništena njegova odluka o dodeli predmetnog stana DD, međutim, tuženi je pokazao pasivnost i pored toga što mu se tužilja obraćala 11.03.2011. godine, čime je izazvao da tužilja mora da pokrene novu parnicu i zahteva da se spor reši punom jurisdikcijom u čemu je i uspela. Tužilja je bila prinuđena da pokrene i parnicu da se utvrdi ništavost kupoprodajnog ugovora koji su DD i II zaključili, koja je takođe dovršena u njenu korist. Osim toga, u tom spornom periodu tužilja je morala da preduzima niz radnji i trpi neizvesnost iako je pravnosnažnom presudom još od 26.01.2011. godine utvrđeno da je njeno pravo na dodelu ovog stana povređeno. Zbog toga je tuženi dužan da tužilji stvarnu štetu nadoknadi od pravnosnažnog okončanja parnice broj P1 590/2010 odnosno od 26.01.2011. godine pa do kraja marta 2015. godine jer joj je stan predat u posed 28.03.2015. godine u koji se uselila 01.04.2015. godine.

Tužilja neosnovano potražuje naknadu štete za period od 01.06.2009. godine do 25.01.2011. godine, a za period od 23.01.2014. godine do 01.04.2015. godine neosnovano potražuje iznose preko iznosa dinarske protivvrednosti od 150 evra za svaki mesec u navedenom periodu pa do traženog iznosa štete u vidu izgubljene dobiti te su njeni revizijski navodi i izneto pravno stanovište neprihvatljivi.

Iako je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je revizija tužilje delimično osnovana jer je njen tužbeni zahtev osnovan za period od 26.01.2011. godine do 28.03.2015. godine, nema uslova za preinačenje drugostepene presude jer je tužbeni zahtev odbijen bez navođenja mesečnih iznosa. Naime, pošavši od pogrešne primene materijalnog prava da tužilji za ovaj period naknada stvarne štete ne pripada, drugostepeni sud je propustio da utvrdi koliko iznosi stvarna šteta tužilje u ovom periodu. Iz navedenog razloga u ovom delu je presuda morala biti ukinuta kako bi drugostepeni sud ponovo odlučio o osnovanosti žalbe tuženog i o svim troškovima parničnog postupka.

Na osnovu svega izloženog odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić