Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Božidara Vujičića, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušanka Šokić Stamenković, advokat iz ..., protiv tuženih: BB, čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ... i VV, odlučujući o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 616/19 od 13.05.2019. godine, u sednici veća održanoj 25.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 616/19 od 13.05.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 616/19 od 13.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 790/18 od 15.11.2018. godine, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti prvostepenog suda i usvojen tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da solidarno tužiocu za period od 01.03.2015. do 31.08.2015. godine isplate i to: na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 23.087,47 dinara sa zateznom kamatom od 24.10.2018. godine do isplate i iznos od 9.082,49 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 23.10.2018. godine, i na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 6.341,70 dinara sa zateznom kamatom od 24.10.2018. godine do isplate i iznosa od 2.517,93 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 23.10.2018. godine sve u roku od osam dana. Istom presudom obavezan je tuženi VV da tužiocu za period od 01.09.2015. do 26.12.2016. godine isplati i to: na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 63.183,30 dinara sa zateznom kamatom od 24.03.2018. godine do isplate i iznos od 17.980,77 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 23.10.2018. godine i na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 16.911,20 dinara sa zateznom kamatom od 24.10.2018. godine do isplate iznos od 4.734,64 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 23.10.2018. godine u roku od osam dana. Obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 64.300,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate u roku od osam dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 616/19 od 13.05.2019. godine, žalbe tuženih su odbijene i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 790/18 od 15.11.2018. godine potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi BB je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, a da su tuženi solidarno obavezni da mu plate traženu naknadu. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužioca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, kao i o solidarnoj obavezi tuženih. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima je odbijen zahtev tužilaca u odnosu na iste tužene, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, kao i odluka Ustavnog szda Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, ne predstavljaju odluke donete u istoj pravnoj stvari i u istom činjeničnom stanju, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a odlukom Ustavnog suda o pravu na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u, kod kojih je ovo pravo regulisano drugim posebnim zakonom i na drugačiji način u odnosu na zaposlene kod tuženih. Ostale odluke nižestepenih sudova koje su dostavljene uz reviziju, a koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao o izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za ishranu i regresa, podneta je 30.03.2018. godine, a pobijana vrednost pravnosnažne presude je 109.523,67 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog BB nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić