Prema stanju u spisima tužilac je sa tuženim 01.04.2013. godine zaključio Ugovor o radu br. ../13 kojim je zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 01.04.2013. godine pa najduže do 30.06.2013. godine s tim da je ovaj ugovor aneksima produžavan do 31.12.2013. godine. Tuženi je rešenjem br. ../13 od 21.11.2013. godine otkazao tužiocu Ugovor o radu br. ../13 od 01.04.2013. godine kao i sve anekse sa danom 29.11.2013. godine nakon čega je tužilac ostao da radi kod tuženog do 31.12.2013. godine od kada ne radi kod tuženog. Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 166/14 od 22.03.2016. godine, koja je postala pravnosnažna 20.04.2016. godine, poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radi br. ../13 od 21.11.2013. godine kao i svi aneksi sa danom 29.11.2013. godine i odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da tuženi tužioca vrati na rad s obrazloženjem da je tužilac zasnovao radni odnos do 31.12.2013. godine koji rok je istekao i da stoga ne postoji osnov za njegovo vraćanje na rad. Tužbom u ovoj parnici, podnetom 08.11.2017. godine, tužilac je tražio da se utvrdi da je sa tuženim zaključio ugovor o radu na određeno vreme do 30.11.2012. godine i koji je dana 06.12.2013. godine po sili zakona postao radni odnos na neodređeno vreme koju tužbu je uredio podneskom od 31.10.2019. godine tražeći da se utvrdi da radni odnos tužioca na određeno vreme po Ugovoru o radu od 30.11.2012. godine prerastao u radni odnos na neodređeno vreme 06.12.2013. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac tužbu za preobaražaj radnog odnosa podneo po isteku zakonskog roka za njeno podnošenje zbog čega je tužba odbačena kao neblagovremena u smislu odredbe člana 195. Zakona o radu jer je rok od 90 dana iz navedene zakonske odredbe počeo da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu 04.12.2013. godine a najkasnije od momenta faktičkog prekida rada 31.12.2013. godine jer je to momenat saznanja za povredu prava.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava ukazivanjem da se rok iz odredbe člana 195. Zakona o radu ne može primeniti kod podnošenja tužbe za utvrđenje preobražaja radnog odnosa.

Naime, odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 32/13), važeće u vreme prestanka rada tužioca kod tuženog, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član a koga zaposleni ovlasti može da pokrene spor pred nadležnim sudom, dok je stavom 2. propisano da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu prava. Saglasno navedenom rok za pokretanje radnog spora podošenjem tužbe sudu propisan članom 195. stav 2 Zakona o radu je prekluzivni rok materijalnog prava pa njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje a posledica propuštanja roka za podnošenje tužbe je prekluzija koja tužbu čini neblagovremenom.

U konkretnom slučaju rešenjem tuženog od 04.12.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu na određeno vreme sa svim aneksima nakon kog otkaza je on ostao na poslu do 31.12.2012. godine. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac najkasnije sa 31.12.2012. 3 godine saznao za povredu prava iz radnog odnosa kada je faktički prekinut rad kod tuženog pa kako je tužilac tužbu podneo 08.11.2017. godine odnosno po proteku zakonskog roka od 90 dana pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac propustio zakonski rok u kome je postupak sudske zaštite mogao da se pokrene pa je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužba odbačena kao neblagovremena.

Ovo posebno stoga što je pravilo o sudskoj zaštiti u radnim sporovima propisano posebnim zakonom koje stoga isključuje opšte pravilo da tužba za utvrđenja ne zastareva, pa imajući u vidu imperativno procesno pravilo o sudskoj zaštiti u radnim sporovima to se za ocenu blagovremenosti tužbe u ovoj vrsti spora primenjuje odredba člana 195. Zakona o radu zbog čega je pravilno tužba tužioca odbačena kao neblagovremena.

Iz svega iznetog na osnovu člana 414. stav 1., u vezi člana 420. stav 6. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković