.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2538/2015
23.03.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Z.M. iz sela P., Opština K., čiji je punomoćnik M.J., advokat iz N., protiv tuženog N.-e. A.D. N., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2616/15 od 22.10.2015. godine, u sednici održanoj 23.03.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2616/15 od 22.10.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1772/13 od 20.05.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito, rešenje pomoćnika direktora tuženog od 11.03.2013. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, a da se tuženi obaveže da ga vrati na radno mesto na kome je radio do prestanka radnog odnosa ili na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, da mu prizna sva prava na radu i po osnovu rada i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2616/15 od 22.10.2015. godine, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasniku RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.
Predmet tražene pravne zaštite je poništaj rešenja tuženog od 11.03.2013. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, kojim je utvrđeno da mu radni odnos kod tuženog prestaje sa danom dostavljanja rešenja.
Ispitijući zakonitost pobijanog rešenja sudovi su utvrdili da tužilac, koji je bio zaposlen kod tuženog i obavljao poslove konduktera u Pogonu P. s., RJ G.-p. s., jeste učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, jer je prilikom kontrole alkoholisanosti uz upotrebu aparata tipa „Drager 6810“, koji je vršen 21.02.2013. godine, po dolasku tužioca na posao, na stajalištu Ć. u 13,13 časova, kod tužioca utvrđeno prisustvo alkohola u krvi u količini od 0,17 promila. Utvrđeno je da je odredbom člana 6. stav 7. i člana 7. tačka 7. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i članom 20. tačka 4. i 11. Ugovora o radu, koji je tužilac potpisao sa tuženim, kao i stavom 2. tačka 10. Poslovnog kodeksa tuženog, propisano da poslodavac može da otkaže zaposlenom ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, odnosno kada je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a između ostalog i u slučaju dolaska na rad u napitom stanju. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, sudovi su utvrdili da količina alkohola koja je konstatovana kod tužioca prilikom kontrole alkoholisanosti, predstavlja stanje početne gucnutosti alkoholom, te da navedena koncentracija alkohola u organizmu tužioca nije mogla da utiče u bilo kojoj meri, niti je dovela, do nesposobnosti rasuđivanja. Sudovi su utvrdili i da je aparat kojim je vršeno alkotestiranje baždaren i ispravan, a da tužilac nije tražio da ode u odgovarajuću ustanovu radi provere procenta alkohola u krvi.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.
Naime, navedenom odredbom ugovora o radu, kao i odredbama Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog, te poslovnim kodeksom tuženog, kao otkazni razlog predviđeno je nepoštovanje radne discipline, odnosno ponašanja zaposlenog koje je takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a između ostalog i dolazak na rad u napitom stanju. Navedene odredbe ne definišu šta podrazumeva napito stanje, ali je odredbama Pravilnika o kontroli alkoholisanosti zaposlenih kod tuženog, od 17.07.2012. godine, određeno da svi zaposleni prilikom dolaska na rad, za vreme rada, za vreme pauze na radu, prilikom boravka u poslovnom prostoru N.-e., kao i prilikom boravka u prostorijama koje je N.-e. uzeo pod zakup, moraju biti u stanju koje potpuno isključuje prisustvo alkohola.
Imajući u vidu navedene odredbe ugovora o radu, kao i opštih akata tuženog, a posebno Pravilnika o kontroli alkoholisanosti zaposlenih kod tuženog, koji je donet pre vršenja kontrole alkoholisanosti tužioca, kao i da je tužilac bio ili je morao biti upoznat sa odredbama navedenog Pravilnika koji isključuje bilo koju količinu prisustva alkohola u krvi prilikom dolaska na rad i u toku rada, to sudovi pravilno nalaze da tužilac jeste učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, pa je na ovaj način nastupio osnov za otkaz ugovora o radu primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05 i 54/09).
Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, uz ostavljanje roka za odgovor, na koji način je tuženi postupio u skladu sa odredbom člana 180. stav 1. i 2. Zakona, pa u sprovedenom postupku nema ni povrede prava tužioca na odbranu.
Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog od 11.03.2013. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, kao i zahtev za vraćanje na rad uz priznavanje prava po osnovu rada.
Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer to u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP).
Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović.s.r.
