Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5256/21 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude. Stavovima drugim, trećim i četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke, tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama za period od 01.06.2013. godine zaključno sa 28.07.2014. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, bliže navedene u tim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa do isplate, kao i da im na dosuđene iznose izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje kod nadležnih fondova po stopi i osnovici koja važi na dan uplate. Stavom petim izreke, preinačena je prvostepena presuda u pogledu odluke o troškovima parčničnog postupka tako što je odbijen zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 248.500,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 24.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu, tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku –ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka koje bi uticale na pravilnost pobijane drugostepene presude.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužioci su civilna lica na službi u Vojsci Srbije (VP ... Niš) i to: tužilac AA na radnom mestu ..., tužilja BB na radnom mestu ... i tužilja VV na radnom mestu ... . U utužnom periodu od 01.06.2013. godine do 28.07.2014. godine, tužioci su radili u vojnom restoranu na aerodromu u Nišu u kome je rad bio organizovan u tri smene. Prema Uputstvu za organizaciju rada u vojnom restoranu na aerodromu u Niš, vojnički restoran je radio svakog dana od 3,00 časova ujutro (subotom, nedeljom i praznikom od 4,00 časova) do 21,00 časova. Tužioci su radili po rasporedu rada koji se pravi na nedelju dana i koji je moguće izmeniti, što je zavisilo od potreba posla. Prva smena je trajala od 3,00 ujutru do 11,00 časova pre podne (ponekad je počinjala i u 6,00 ili u 6,30 ili u 8,00 časova), a druga smena od 12,30 časova do 20,30 časova (odnosno od 13,00 do 21,00 časova). U utuženom periodu tužena nije tužiocima isplaćivala uvećanu platu na osnovu smenskog rada. Zbog specifičnosti vojne službe tužena je tužiocima isplaćivala dodatak na platu u visini od 20%, što je činila i ostalim zaposlenima koji nemaju smenski rad, niti drugih neredovnosti u radu. Zahtevi tužilaca upućeni tuženoj radi isplate naknade za smenski rad za period od 21.07.2011. godine zaključno sa 21.07.2014. godine su odbijeni rešenjem VP 4666 Up – 1. br. 233-1 od 31.07.2015. godine, br. Up-1 br. 227-1 od 31.07.2015. godine i Up – 1. br. 223-1 od 31.07.2015. godine. Protiv navedenih rešenja tužioci nisu izjavljivali žalbe, niti su pokrenuli upravni spor pred nadležnim sudom. Veštačenjem je utvrđena razlika od isplaćene do pripadajuće zarade sa uvećanjem za smenski rad u visini od 26%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da tužiocima pripada pravo na isplatu razlike između isplaćene zarade i visine zarade za utuženi period obračunate sa uvećanjem po osnovu smenskog rada, smatrajući da su tužioci u ovom periodu obavljali smenski rad, te da im pripada pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, s obzirom da takav rad tužiocima nije vrednovan od strane tužene kroz isplatu uvećane zarade, primenom člana 6. stav 1., 8. stavovi 1., 5. i 6., 83. stav 1., 95 stav 1. i 127. u vezi članova 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije, član 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i član 59. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Republike Srbije.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužilaca pozivajući se na članove 135.-142. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07...101/10) koji je bio na snazi u utuženom periodu. Ovo stoga što su se tužioci obraćali tuženoj zahtevom za isplatu naknade za smenski rad za period od 21.07.2011. godine do 21.07.2014. godine, koji zahtevi su odbijeni rešenjima VP 4666: Up – 1. br. 233-1 od 31.07.2015. godine, br. Up-1 br. 227-1 od 31.07.2015. godine i Up – 1. br. 223-1 od 31.07.2015. godine, protiv kojih tužioci nisu izjavljivali žalbe drugostepenom uprvnom organu, tako da su ta rešenja postala pravnosnažna i konačna i kao konačni i pravnosnažni upravni akti rešenja proizvode dejstvo u pravnom prometu, što pranični sud mora uzeti u obzir prilikom donošenja odluke o tužbenom zahtevu, s obzirom na postojanje identiteta između tužbenog zahteva i zahteva koji je bio predmet pravnosnažno završenog upravnog postupka. Kada parnični sud u parnici odlučuje o tužbenom zahtevu, vezan je za pravnosnažnu i konačnu odluku donetu u upravnom postupku od strane nadležnog upravnog organa. Ovo važi u situaciji postojanja identiteta između zahteva koji je bio predmet pravnosnažno okončanog upravnog postupka s jedne strane i tužbenog zahteva koji je predmet tekuće parnice s druge strane. Parnični sud u toj situaciji ne može da odlučuje o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučio upravni organ. S obzirom da u konkretnom slučaju između zahteva o kojima je pravnosnažno odlučio upravni organ i tužbenog zahteva tužilaca koji je predmet ove parnice postoji identitet, budući da se oba zahteva odnose na isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada za isti period, to po oceni drugostepenog suda postoji vezanost parničnog suda za pravnosnažnost odluke organa donete u upravnom postupku.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom, drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07...101/10), koji je bio na snazi u utuženom periodu, propisano je da su pripadnici Vojske Srbije vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci Srbije. Odredbom člana 8. stav 1. istog zakona je propisano da su profesionalni pripadnici Vojske Srbije profesionalna vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci Srbije, da je profesionalni pripadnik u radnom odnosu, a stavom 5. da se na prava i dužnosti profesionalnih vojni lica i vojnih službenika koji nisu uređeni ovim zakonom ili posebnim zakonom ili drugim propisiam primenjuju propisi o nameštenicima, opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe.

Odredbom člana 137. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da načelnik Generalštaba pored poslova iz člana 19. ovog zakona, odnosno starešina komandi, jedinica ili ustanova Vojske Srbije koje on odredi: 1. rešava o stanju u službi podoficira i oficira do čina kapetana u Vojsci Srbije; 2. proizvodi u početni čin podoficira; 3. Rešava o postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u Vojsci Srbije i drugim odnosima u službi civilnih lica na službi u Vojsci Srbije. Odredbom člana 141. stavovi 1. i 2. istog zakona propisano je da ako zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona nije određena nadležnost drugog lica za rešavanja u upravnim sporovima u prvom stepenu stvarno je nadležan starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije, na položaju komandanta bataljona ili starešina njemu ravnog ili višeg položaja. O žalbi protiv rešenja starešine iz stava 1. ovog člana rešava starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije, neposredno pretpostavljeni starešina koji je doneo prvostepeno rešenje.

Prema članu 108. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 61/5...75/14), zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to:1) za rad na dan praznika koji je neradni dan – najmanje 110% od osnovice; 2) za rad noću , ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice; 3) za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice; 4) po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (minuli rad) – najmanje – 0,4% od osnovice. Prema stavu 4. opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama. Prema stavu 5. osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Tužioci smatraju da im pripada pravo na uvećanu zaradu za smenski rad po osnovu opštih propisa u radu, da su tužbenim zahtevom tražili da sud obaveže tuženu da im po navedenom osnovu isplati iznos utvrđen veštačenjem. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su civilna lica na službi kod tužene i tokom spornog perioda su obavljali poslove na kojima je rad bio organizovan po smenama. Tuženi nije tužiocima isplaćivao uvećanu platu po osnovu smenskog rada. Tužioci su se obraćali tuženom zahtevom za priznavanje prava na naknadu po osnovu rada u smenama za utuženi period koji zahtevi su odbijeni rešenjima Vojne pošte protiv kojih tužioci nisu izjavljivali žalbe, niti su pokrenuli upravni spor. U takvoj situaciji, postoje pravnosnažna rešenja doneta u upravnom postupku predviđenom odredbama Zakona o Vojsci Srbije, kojima je tužiocima odbijen zahtev za priznavanje prava na predmetnu naknadu. Osim toga, posebnim propisima tužene nije regulisano uvećanje plate po osnovu smenskog rada, pa tužiocima pripada pravo na uvećanje plate u sladu sa opštim radnim propisima, odnosno Zakonom o radu, primenom odredaba člana 8. stavovi 5. i 6. Zakona o Vojsci Srbije. Prema odredbi člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa izmenama i dopunama) tužiocima bi traženo pravo pripadalo (uvećanje zarade po osnovu smenskog rada) tek ako im poslodavac isto prizna (opštim aktom ili ugovorom o radu), što konkretno nije slučaj.

Neosnovano je ukazivanje revidenata na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, jer je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odbio reviziju tužilaca, kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković