Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Iz spisa proizilazi da je tužilja ..., u radnom odnosu kod tužene od 01.11.2008. godine i da sada radi na poslovima ... Mobilni telefon, dve SIM kartice i laptop „HP“ preuzela je reversima. Pravilnikom o korišćenju službenih mobilnih telefona od 16.01.2014. godine je regulisano pitanje posedovanja mobilnih telefona, ali ne i druge opreme. Rešenjem predsednika opštine ... broj ...-...-.../... od 17.08.2016. godine tužilji je prestalo pravo na korišćenje mobilnog telefona, sim kartice i lap top računara, a prema navodima tužilje zbog sukoba sa predsednikom opštine zbog drugačijeg političkog opredeljenja.

Prvostepeni sud je usvojio, a drugostepeni sud odluku prvostepenog suda potvrdio sa obrazloženjem da je u toku postupka tužilja učinila verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, a teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tužena, što u konkretnom slučaju nije dokazala, zbog čega tužilja, na osnovu odredbe člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije, ima pravo na naknadu štete.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 21.) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju).

U smislu člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija i diskriminatorsko postupanje predstavlja svako nepravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu druga lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva pretpostavljenim ličnim svojstvima po bilo kom osnovu (rase, državljanstva, nacionalne ili verske pripadnosti, jezika, političkih ubeđenja, pola ...).

Odredbom člana 5. istog Zakona propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, a odredba člana 6. i 7. istog Zakona definišu neposrednu i posrednu diskriminaciju kao stavljanje lica (ili grupe lica) u nepovoljniji položaj zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, što se može činiti na razne načine aktom, radnjom ili propuštanjem. Odredbom člana 8. istog zakona propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupe lica, zbog njihovog odnosno njegovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su ciljevi i posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da je za utvrđenje diskriminacije, odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljene razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. U slučaju da lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim ponašanjem.

Lično svojstvo je svako obeležje koje je vezano za ličnost pojedinca, a ukoliko ga pojedinac deli sa većim ili manjim brojem drugih lica, onda se radi o grupi lica sa istim ličnim svojstvom. Diskriminacija postoji, ako lično svojstvo nekog lica ili grupe lica dovodi do neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja. Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije navedene su samo neka od ličnih svojstava na osnovu kojih se može vršiti diskriminacija, pri čemu ta lista nije zatvorena, već se diskriminacija može utvrditi i po nekom drugom stvarnom, odnosno pretpostavljenom ličnom svojstvu.

U konkretnom slučaju, tužilja u tužbi navela da je tuženi diskriminatorski postupao prema njoj zbog njenog ličnog svojstva – političkih ubeđenja i sukoba sa predsednikom opštine.

Međutim, osim navoda tužilje da ima drugačija politička ubeđenja i da je u sukobu sa predsednikom opštine, tužilja nije pružila dokaz kojim je učinila verovatnim akt diskriminacije, a sudovi nisu razjasnili koja su to politička ubeđenja tužilje i predsednika opštine koja su eventualno dovela do neopravdanog pravljena razlike i nejednakog postupanja tužene u odnosu na tužilju, od kada datiraju i u čemu se sastoje, niti je idetinfikovala grupu lica različitog političkog uverenja u odnosu na koje je diskriminisana. Ovo posebno imajući u vidu da kod tužene postoji Pravilnik o korišćenju službenih mobilnih telefona koji reguliše pitanje posedovanja te opreme, radi obavljanja posla na radnom mestu. U vezi s tim, u toku postupka nije razjašnjeno da li tužilja sada obavlja poslove na radnom mestu koje zahteva posedovanje opreme koja je predmet spora, te kakva su njena prava na korišćenje ove opreme.

U ponovnom postupku, radi pravilne primene materijalnog prava prvostepeni sud će da razjasni napred navedene činjenice i okolnosti od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 416. stav. 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić