U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Danijele Nikolić i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Žarko Gajić, advokat iz ..., protiv tužene Predškolske ustanove „Đurđevak“ Priština, sa sedištem u Gračanici, koju zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo-Priština, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1938/2019 od 19.05.2020. godine, u sednici veća održanoj 20.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1938/2019 od 19.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 706/18 od 22.02.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade za neisplaćene zarade za period od 29.10.2013. godine do 24.02.2015. godine isplati ukupan iznos od 882.341,07 dinara, u iznosima bliže navedenim u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da na isplaćene iznose zarada za period od 29.10.2013. godine do 24.02.2015. godine (izuzev za mesec jun 2014. godine) izvrši uplatu pripadajućih doprinosa na dan uplate po najpoljnijim uslovima i to za Fond PIO, za Fond zdravstvenog i socijalnog osiguranja i za Fond nezaposlenosti, kao i poreze, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 179.248,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate, a deo tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate od dana presuđenja pa do izvršnosti je odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1938/2019 od 19.05.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 706/18 od 22.02.2019. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu ime naknade za neisplaćene zarade za period od 29.10.2013. godine do 24.02.2015. godine isplati ukupan iznos od 882.341,07 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka u usvajajućem delu stava trećeg izreke i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se ukazuje revizijom tužioca, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se obraćao rukovodstvu Kosovskog okruga radi dobijanja posla, povodom čega je dana 29.10.2013. godine upućen u PU „Đurđevak“ sa nalogom da se javi direktoru BB, radi radnog angažovanja. Nakon obavljenog razgovora, tužiocu je obećano da će nakon raspisanog konkursa dobiti posao u ovoj ustanovi, s tim da odmah bio angažovan da radi u matičnoj zgradi tužene, ali bez ugovorene naknade zarade. Nakon raspisanog konkursa tužilac, iako se javio na konkurs, nije zasnovao radni odnos kod tužene, ali je i pored toga samoinicijativno nastavio da dolazi na posao. Tužilac je u periodu od 29.10.2013. godine do 25.02.2015. godine radio kod tužene s tim da je dana 11.06.2014. godine sa tuženom potpisao jednomesečni ugovor o delu radi radnog angažovanja zbog nedostatka radnika i za koji mesec mu je isplaćena naknada za rad u visini od 30.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio postavljeni tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 882.341,07 dinara na ime naknade neisplaćene zarade za utuženi period, sa obrazloženjem da je tužilac, bez obzira na činjenicu što je izostao akt o zasnivanju radnog odnosa, bio faktički u radnom odnosu, zbog čega mu pripada pravo na zaradu za obavljeni faktički rad, u smislu člana 16. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, obzirom da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, zaključivši da tužilac nema pravo na isplatu zarade obzirom da tokom postupka tužilac nije dostavio sudu ni jedan relevantan dokaz kojim bi potkrepio činjenicu da ispunjava uslove za obavljanje poslova vaspitača, a samo podnošenje prijave na konkurs ne vodi zaključku o ispunjenosti uslova za obavljanje poslova vaspitača, u smislu odredbe člana 8. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćenih zarada u ukupnom iznosu od 882.341,07 dinara.

Odredbom člana 8. i 130. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 ... 68/15) jasno su definisani uslovi, način i procedura za zasnivanje radnog odnosa u obrazovnim ustanovama, a koji predviđaju odgovarajuće obrazovanje, kao i odgovarajući stepen stručne spreme, te psihološke sposobnosti za rad sa decom i učenicima.

U konkretnom slučaju, nesporno je da je tužilac, uz saglasnost direktorke BB, u periodu od 29.10.2013.godine do 24.02.2015. godine obavljao određene poslove kod tužene sve do objavljenog i sprovedenog konkursa za radno mesto vaspitač, da tužilac po raspisanom konkursu nije bio primljen u radni odnos, s tim i da je nakon toga nastavio na svoju inicijativu da dolazi na posao i pored jasnih uputstava od strane direktorke da više nije potrebno da dolazi.

Naime, da bi lice koje obavlja faktički rad ostvarilo pravo na zaradu, kao i ostali zaposleni koji rade na istim poslovima, mora da ispunjava kako opšte uslove za zasnivanje radnog odnosa, tako i posebne uslove za obavljanje poslova na kojima je radno angažovan. Poslove vaspitača u predškolskoj ustanovi mogu obavljati samo lica koja u potpunosti ispunjavaju sve propisane uslove po pitanju obrazovanja i psihološke sposobnosti za rad sa decom, a čiju procenu vrši nadležna služba za poslove zapošljavanja primenom standardizovanih postupaka, pa okolnost da je tužilac dolazio na posao kod tužene i obavljao određene poslove je u konkretnom slučaju bez uticaja. Tužilac nije dostavio relevantne dokaze kojima bi potvrdio da ispunjava sve zakonom propisane uslove za rad u predškolskoj ustanovi (odgovarajući stepen visokog obrazovanja, odgovarajući stepen stručne spreme kao i psiho-fizičku proveru neophodnu za rad sa decom), zbog čega ne postoji obaveza na strani tužene da tužiocu isplati zaradu vaspitača, u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama.

Stoga, nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji, u smislu člana 407. stav 2. ZPP, te ove navode Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić