Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 680/23 od 22.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalba tužilje i žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i delu stava petog izreke u odnosu na tužilju. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužilja pobijajući je u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, a tuženi pobijajući je u usvajajućem delu, s tim što su predložili da se revizije smatraju izuzetno dozvoljenim, radi ujednačavanja sudske prakse (član 404. ZPP).

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli posebna revizija, jer u konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od razloga navedenih u odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) zbog kojih bi reviziju trebalo izuzetno dozvoliti. Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, u cilju ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, niti je tuženi o tome priložio odgovarajuće presude. Odluke nižestepenih sudova su u skladu sa ujednačenom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenog na isplatu minimalne zarade tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Cilj isplate minimalne zarade je da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131. o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136. o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenim, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Naime, revizijom tužilje se osporava drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude i kojim je odlučeno o troškovima postupka po žalbi. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer protiv rešenja kojim se odlučuje o zahtevu stranke za naknadu troškova postupka, ne može da se izjavi posebna revizija.

Shodno iznetom, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tužilje i tuženog, kao izuzetno dozvoljenim primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizije tužilje i tuženog nisu dozvoljene.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 15.03.2021. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 4.527,49 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 28. ZPP, ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju revizija tužilje izjavljena protiv drugostepene odluke u delu odluke o troškovima postupka, kojom je odlučeno o sporednom traženju tužilje, koje ne čini njihovo glavno potraživanje, to revizija tužilja nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković