Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP, na reviziju kao izuzetno dozvoljenu zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tuženog dozvoljena u smislu novelirane odredbe člana 403. stav 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), zbog načina odlučivanja jer je drugostepena presuda (preinačujuća) doneta posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14, sa primenom od 31.05.2014. godine), pa nema razloga za odlučivanje po članu 404. ZPP. Ispitujući osnovanost revizije tuženog na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog, kojima je u toku 2005. godine i do 10.03.2006. godine, prestao radni odnos na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za sticanje prava na starosnu penziju, uz ostvarivanje prava na jednokratnu naplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Odlukom generalnog direktora tuženog od 15.04.2006. godine, utvrđeno je pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2005. godinu, zaposlenima kod tuženog koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i licima koja su bila u radnom odnosu u preduzeću u 2005. godini, a kojima je prestao radni odnos usled ispunjenja uslova za odlazak u penziju do dana donošenja odluke, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Ova isplata je trebala da bude izvršena u aprilu 2006. godine, na osnovu odluke upravnog odbora tuženog od 14.04.2006. godine. Svim tužiocima je radni odnos prestao pre donošenja navedene Odluke generalnog direktora tuženog od 15.04.2006. godine i svim tužiocima je tada, u vreme prestanka radnog odnosa kod tuženog, isplaćena novčana naknada iz Fonda finansijskih sredstava za stimulsanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Prema izveštaju tuženog, tužiocima bi za slučaj da imaju pravo učešća u raspodeli dobiti u 2005. godini, pripali novčani iznosi utvrđeni u visini prema kojoj su tužioci opredelili svoje tužbene zahteve.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca u celosti, pravilno zaključujući da oni ne spadaju u krug lica, na koje se odnosi Odluka generalnog direktora tuženog o raspodeli dobiti za 2005. godinu, s obzirom da na tu naknadu imaju pravo zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila u radnom odnosu kod tuženog u 2005. godini a kojima je prestao radni odnos usled ispunjenja uslova za odlazak u penziju do dana donošenja te odluke, a pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Odredbom člana 14. Zakona o radu, propisana je mogućnost da poslodavac ugovorom o radu ili odlukom, utvrdi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom; kao što je tuženi učinio u konkretnom slučaju; ali tužioci u to vreme nisu bili radnici tuženog, niti spadaju u krug lica kojima je to pravo priznato.

Drugostepeni sud je u pobijanom odlukom delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca i primenom člana 104. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o radu, (kojim se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruje kod poslodavca); zaključio da je Odluka generalnog direktora tuženog od 15.04.2006.godine, protivna pravilu iz citirane zakonske odredbe.

Navedeno pravno stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da Odluka generalnog direktora tuženog od 15.04.2006. godine, uopšte ne reguliše pitanje zarade da bi moglo biti reči o primeni odredbe člana 104. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o radu. Ovom odlukom je bilo predviđeno pravo na isplatu naknade po osnovu učešća u dobiti tuženog preduzeća za 2005. godinu.

Zato Vrhovni kasacioni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da tužiocima kojima je u vreme donošenja navedene odluke direktora tuženog bio prestao radni odnos kod tuženog, ne pripada pravo na isplatu učešća u dobiti tuženog na osnovu odluke poslodavca, donete u smislu odredbe člana 14. Zakona o radu. Takođe, tužioci ne spadaju ni u krug lica na koje se protezala ta odluka jer im je radni odnos prestao uz isplatu jednokratne novčane naknade za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, što je bio uslov koji je isključivao mogućnost ostvarenja prava i na isplatu druge novčane naknade za učešće u dobiti preduzeća.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP. Kako je tuženi postavio samo zahtev za naknadu troškova sastava revizije, a uspeo je u revizijskom postupku, to mu pripada tražena naknada u smislu citiranih zakonskih odredbi, a prema visini naknade određene prema važećoj Advokatskoj tarifi.

Iz izloženog razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.