U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloje Tomić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija KPZ za maloletnike u ..., koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2942/16 od 13.09.2018. godine, u sednici održanoj 03.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, pa se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2942/16 od 13.09.2018. godine, tako što se žalba tužene ODBIJA i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 90/16 od 09.06.2016. godine u stavovima drugom i trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova revizijskog postupka tužiocu isplati iznos od 88.304,00 dinara u roku od osam dana po prijemu ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 90/16 od 09.06.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništena kao nezakonita tačka 2. rešenja tužene broj 120-02-1/10/07-3 od 18.02.2007. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete – manje isplaćene plate isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate, kako je naznačeno u sadržaju tog stava. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati ukupan iznos od 235.108,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2942/16 od 13.09.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 90/16 od 09.06.2016. godine u stavu drugom i trećem izreke i u tom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete manje isplaćene plate sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom isplati iznose sve bliže označene u tom stavu izreke kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 39.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova paušala.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 421. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Činjenično stanje je pravilno i potpuno utvrđeno. Međutim, apelacioni sud je odlučujući o žalbi na prvostepenu presudu, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem tužene broj 120-02- 01/10/07-03 od 18.02.2007. godine tačkom 1. raspoređen na radno mesto ... Kazneno- popravnog zavoda za maloletnike u ... u zvanje ... i određena mu je VII platna grupa – četvrti platni razred. Shodno tome određen mu je i koeficijent za obračun plate od 4,58 koji će se primenjivati počev od 01.01.2007. godine. Prema tački 2. dispozitiva naznačenog rešenja koeficijent iz tačke 1. rešenja uvećava se za 10% na osnovu staža osiguranja, koji se računa sa uvećanim trajanjem, a koji ima stepen uvećanja 12/16. U utuženom periodu tužiocu je vršena isplata plate u skladu sa navedenim rešenjem, a protiv navedenog rešenja tužilac nije podnosio žalbu Žalbenoj komisiji Vlade Republike Srbije. Odlukom Ustavnog suda U br. 63/2007 od 18.11.2010. godine (objavljena u ''Službenom glasniku RS'' br. 1/2011 od 14.01.2011. godine) utvrđeno je da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija (''Službeni glasnik RS'' br. 16/07 i 21/09) nije u skladu sa Ustavom i zakonom. Iz sadržine potvrde Uprave za izvršenje krivičnih sankcija KPZ Beograd od 18.03.2011. godine, utvrđeno je isplaćena zarada tužiocu u utuženom periodu i utvrđen pregled obračuna razlike zarada za ceo period potraživanja, a prema kome je tužilac i precizirao tužbeni zahtev.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, imajući u vidu okolnost da je Uprava za izvršenje zavodskih sankcija, tužiocu isplaćivala uvećanje plate na koeficijent u visini od 10% umesto 30% što nije bilo u saglasnosti sa Ustavom i zakonom jer je naznačenom Odlukom Ustavnog suda od 18.11.2010. godine konstatovano da se uređivanje zvanja i koeficijenata za državne službenike u upravi može regulisati samo zakonom, a ne Uredbom Vlade, to prvostepeni sud nalazi da se ponašanje tuženog ima smatrati nepravilnim radom i da je tužena shodno članu 164. Zakona o radu dužna da tužiocu naknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijent za obračun plate od onog utvrđenog zakonom, kao i donošenjem osporenog rešenja, te je obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu u visini koju je pretrpeo zajedno sa zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo i ističe drugačije pravno shvatanje od prvostepenog suda. Drugostepeni sud polazi od odredbe člana 61. Zakona o Ustavnom sudu i člana 142. stav 1. Zakona o državnim službenicima (''Službeni glasnik RS'' br. 79/05... 104/09) nalazeći da je tim članom propisano da Žalbena komisija odlučuje o žalbama državnih službenika na rešenje u kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima, a odredbom člana 143. stav 3. istog zakona je propisano da se protiv odluke Žalbene komisije može pokrenuti upravni spor. Polazeći od naznačenih pravnih normi proizilazi da tužilac protiv spornog rešenja broj 120-02-01/10/07-01 od 18.02.2007. godine nije podnosio žalbu Žalbenoj komisiji Vlade RS, koji je pojedinačni pravni akt, koji je donet na osnovu člana 7. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija (''Službeni glasnik RS'' br. 16/07 i 21/09) za koju normu je utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, pa stoga tužilac i ne može osnovano u parničnom postupku tražiti isplatu na ime razlike neisplaćene zarade za utuženi period. Ovo iz razloga što je ovo rešenje ostalo na pravnoj snazi, deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i dokazana je snaga za utvrđeni koeficijent tužioca po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem od 10%. Nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda tužilac nije tražio izmenu ovog rešenja u zakonskoj proceduri propisanoj za otklanjanje posledica navedene Uredbe koja je u naznačenom delu nesaglasna sa Ustavom i zakonom, pa stoga tužilac i ne može tražiti ni otklanjanje posledica donetih u primeni spornog rešenja do 14.01.2011. godine, jer je ovo rešenje izgubilo kapacitet izvršnosti tek od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda U br. 63/07 od 18.10.2010. godine. Do tada, ovo rešenje je delovalo i na osnovu njega je tužiocu izvršen obračun i isplaćena plata za naznačeni period. Dalje, drugostepeni sud je stanovišta da sud nije ovlašćen da utvrđuje uvećanje koeficijenata iz ovog osnova suprotno pravnosnažno izvršnom pojedinačnom pravnom aktu jer je nesporno da tužilac nije koristio pravno dozvoljeni put da sporno rešenje stavi pod kontrolu u odgovarajućem postupku i da tako materijalizuje pravne posledice naznačene odluke Ustavnog suda. Kako tužilac u konkretnom slučaju nije postupao na prethodno navedeni način, neosnovano potražuje novčane iznose na ime razlike zarade za utuženi period.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se izneto stanovište drugostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilno jer je isto zasnovano na pogrešnoj primeni člana 61. Zakona o Ustavnom sudu. Prema članu 166. Ustava, odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće. U skladu sa takvim ustavnopravnim dejstvom odluke Ustavnog suda imaju izvršnu snagu prema svim pravnim subjektima čije postupanje je ocenjeno kao akt neustavnosti ili nezakonitosti. Vlast je saglasno odredbi člana 3. Ustava dužna da se povinuje Ustavu i zakonu. Otuda je tužena bila u obavezi da samoinicijativno preduzme sve neophodne mere za otklanjanje svih posledica neustavnosti nastalih primenom njene neustavne uredbe. Tužena je ovom ustavnom nalogu samo delimično udovoljila, jer je rešenjem od 14.01.2011. godine otklonila štetne posledice svog neustavnog postupanja samo za ubuduće. Time je prethodno rešenje tužene o određenju pripadajućeg platnog razreda i koeficijenta tužiocu samo delimično izmenjeno. Iz tog razloga tužena nije u potpunosti udovoljila izvršnoj odluci Ustavnog suda. Ona to nije učinila ni po zahtevu Saveza samostalnih sindikata Srbije, Jedinstvene sindikalne organizacije zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, koji joj je podnet 04.03.2011. godine. Taj zahtev je podnet u roku propisanom odredbom člana 61. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Zahtev je podnet u ime i za račun svi zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. To potvrđuje sadržina zahteva tužene kojim je 18.03.2011. godine od Ministarstva finansija traženo obezbeđenje dodatnog finansiranja u 2011. godini na ime razlike u plati 488 zaposlenih u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija u skladu sa odlukom Ustavnog suda. Stoga se ne može prihvatiti pravno shvatanje drugostepenog suda da tužilac nije postupio na način i u roku propisanom odredbom člana 61. Zakona o Ustavnom sudu. Naprotiv, tužilac je i toj obavezi blagovremenu i u celosti udovoljio.

Obzirom da je visina i dospelost utuženih potraživanja nesporna među parničnim strankama (sporan je pravni osnov), Vrhovni kasacioni sud je na temelju odredbe člana 414. stav 2. ZPP, uvažio reviziju tužioca i odlučio kao u stavu jedan izreke.

Odluka o troškovima spora je doneta primenom odredbi člana 150, 153. stav 1, 154, 163. st. 1-4. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi spora u ukupnom iznosu od 88.304,00 dinara. Dosuđeni iznos čini naknada za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, te takse na reviziju u iznosu od 70.304,00 dinara, dok druge troškove tužilac nije ni tražio. Navedeni iznosi su odmereni u visini propisani važećom advokatskom i taksenom tarifom.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić