U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., ulica ... broj .., čiji je punomoćnik Dragica Brkić, advokat iz ..., protiv tuženog BB, ulica ... br. ../.., čiji je punomoćnik Radoje Davidović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2026/17 od 03.11.2017. godine, u sednici održanoj 10.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2026/17 od 03.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P1 215/16 od 24.04.2017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog BB, ... broj .. od 29.09.2016. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu 30.12.2014. godine, čiji je sastavni deo aneks ugovora o radu od 23.03.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime naknade štete umesto vraćanja na rad iznos od 290.223,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.05.2017. godine do isplate, u roku od osam dana od prijema presude, a zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa pa do traženog od 580.446,00 dinata tj. za iznos od 290.222,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 24.05.2017. godine pa do isplate, odbijen je kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime troškova postupka iznos od 180.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.05.2017. godine pa do isplate u roku od osam dana, a zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa pa do traženog od 246.000,00 dinara tj. za iznos od 65.242,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 25.07.2017. godine pa do isplate, odbijen je kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2026/17 od 03.11.2017. godine, stavom 1. izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda na način tako što je odbijen zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka za period od presuđenja do izvršnosti presude, a stavom 2. izreke je odbijena žalba i presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava iz člana 407. stav 1. tačka 4. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP na koju se u reviziji tuženi poziva. Drugostepeni sud je pravilno ocenio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje vezano za potvrđujući deo presude i da je pravilno primenio materijalno pravo. U pogledu odluke o kamati, drugostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu odluku i dosudio zateznu kamatu na troškove postupka u skladu sa zakonom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, proizilazi da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog od 2005. godine na poslovima trgovca u ogranku tuženog u ... u prodajnom centru u ... . Dana 01.07.2016. godine, tuženi je upozorio tužilju o tome da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu iz razloga što je dana 20.04.2016. godine zajedno sa VV magacionerom iz istog prodajnog centra, kupcu GG nepropisno prodala određenu količinu suhomesnatih proizvoda. Stavljeno joj je na teret da je robu naplatila u gotovom novcu, a kupcu izdala nepropisne račune, bez pečata i potpisa, da je prodatu robu fakturisala na kupca „DD“ u likvidaciji, koji ne posluje sa tuženim, a primljen gotov novac je delimično zadržala - iznos od 1.256,72 dinara, dok je deo iznosa od 4.245,00 dinara naknadno uplatila dana 28.04.2016. godine na račun tuženog. Ista je trebala da kupca uputi da proizvod ne može da kupi u prodajnom objektu tuženog već kod ovlašćenih distributera. Umesto da postupi kako je bila dužna, robu je izdala bez fiskalnog računa za gotov novac i po nalaženju tuženog na taj način je povredila radnu obavezu iz člana 179. stav 2. alineja 1 i 2 Zakona o radu, kao i član 82. stav 1. tač. 1, 2. i 3. Pravilnika o radu tuženog kao i član 4. stav 3. naznačenog Pravilnika. Tuženi je dana 29.09.2016. godine doneo rešenje i tužilji otkazao ugovor o radu stavljajući joj na teret povredu radne obaveze identična onoj koja je prethodila u upozorenju o otkazu.

Dalje, u toku postupka je utvrđeno da tužena nije prodala kupcu GG već da je to učinio radnik VV, a da je ranije postojala praksa da se roba prodaje određenim kupcima za novac uz naplaćen PDV, a potom uplaćuje na račun firme što je bilo poznato i rukovodiocu prodajnog centra u ... . Račun GG izdat je 20.04.2016. godine, proizvode je kupio u ..., naplaćena je cena sa PDV-om ali nije izdat fiskalni račun. Imajući u vidu činjenicu da tužilja nije preduzela naznačenu radnju već da je prodaju izvršio VV, to je prvostepeni sud našao da je radni odnos tuženoj prestao nezakonito. Tužilja nije zahtevala vraćanje na rad, već naknadu štete shodno odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu, pa je sud usvojio tužbeni zahtev o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, a delimično usvojio tužbeni zahtev pa je umesto zahtevanih 580.446,00 dinara tužilji dosudio naknadu štete u visini 290.223,63 dinara, što odgovara visini njenih devet mesečnih zarada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo. Iz izvedenih dokaza proizilazi da tužilja nije izdala naznačenu robu već da je to učinilo drugo lice VV, te da shodno tome ista nije povredila radnu obavezu iz člana 179. stav 2. alineja 1 i 2 Zakona o radu i člana 82. stav 1. tač. 1, 2. i 3. Pravilnika o radu, kao ni član 4. stav 3. navedenog Pravilnika. Stoga su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je rešenje tuženog broj .. od 29.09.2016. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu nezakonito. Shodno takvoj primeni materijalnog prava, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilja ima pravo i na naknadu štete u smislu člana 191. stav 2. Zakona o radu obzirom da ista nije zahtevala vraćanje na rad, a pravilno je prvostepeni sud opredelio i visinu iznosa koji je po tom osnovu dosudio tužilji.

Odlučujući o žalbi na prvostepenu presudu, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu vezano za isplatu zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka.

Navodi iz revizije, kojima se ističe da je tužilja učestvovala u nezakonitoj prodaji jer je kupcu GG donela robu iz magacina do kupca, te da nije upozorila magacionera VV koji je bio zadužen za robu u materijalnom smislu da prodaju ne sme vršiti na način kako je to u spornom slučaju i učinjeno jer je to bila njena primarna dužnost i delokrug obavljanja posla obzirom da je ranije bila komercijalista i da je i sada obavljala te poslove, a ne samo poslove prodavca, nisu od takvog značaja da imaju uticaja na donošenje drugačije odluke. Ovo iz razloga što je u rešenju o otkazu ugovora o radu opisana tačna radnja koju je učinila tužilja, zbog čega je navodno povredila radnu obavezu propisanu članom 172. stav 2. alineja 1 i 2 Zakona o radu, člana 82. stav 1. tač. 2. i 3. Pravilnika o radu tuženog iz člana 43. stav 1. alineja 6 Zakona o fiskalnim kasama, a gde je navedeno da je ista nesavesno i nemarno izvršavala radne obaveze, zloupotrebila položaj, prekoračila ovlašćenja što znači da se tužilji na teret, a vezano za prestanak radnog odnosa nije stavljen čin propuštanja da upozori VV magacionera da tako ne prodaje robu, te što je donela robu iz magacina do kupca GG. Znači tužilji nije stavljeno na teret da je izvršila napred opisanu radnju kao osnov otkaza ugovora o radu već drugu radnju, a kako je utvrđeno da ista nije učinjena od strane tužilje, to se ne može prihvatiti kao opravdan navod iz revizije da nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, te da su tu činjenicu morali da uzmu u obzir, a ovo iz razloga što ta činjenica u toku nižestepenog postupka nije ni stavljena na teret tužilji, već su joj na teret stavljene radnje koje su opisane u samom rešenju o otkazu ugovora o radu.

Sa svega iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su revizijski razlozi u pogledu pogrešne primene materijalnog prava neosnovani.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić