U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ... kod ..., koga zastupa punomoćnik Vesna Novković, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društva „H.T.L.& FITTING“ doo Kragujevac, koga zastupa punomoćnik Srđan Stanković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1737/20 od 16.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 30.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1737/20 od 16.03.2021. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1041/18 od 25.12.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P1 1041/18 od 27.01.2020. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog Privrednog društva „H.T.L.& FITTING“ doo Kragujevac broj ../16 od 31.08.2016. godine, kojim je tužiocu, zaposlenom na poslovima BB kod tuženog, otkazan ugovor o radu broj ../12 od 26.11.2012. godine, kao i svi aneksi zaključeni po osnovu ugovora o radu; delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu umesto vraćanja na rad isplati naknadu štete u iznosu od 114.087,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.12.2018. godine, kao dana presuđenja do konačne isplate; delimično je odbijen tužbeni zahtev tužioca za razliku od potraživanog iznosa od 622.823,00 dinara i dosuđenog iznosa iz stava drugog presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do konačne isplate; obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 286.000,00 dinara, sa zakonskokm zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1737/20 od 16.03.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1041/18 od 25.12.2018. godine, pogrešno označeno od 27.01.2020. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 1041/18 od 27.01.2020. godine, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji posebno ukazuje, s obzirom da u postupku nije došlo do propusta u primeni, niti do pogrešne primene bilo koje od odredaba navedenog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu broj ../12 od 26.11.2012. godine i aneksima istog, gde je obavljao poslove radnog mesta „BB“ . Tuženi je osprenim rešenjem od 31.08.2016. godine otkazao tužiocu ugovor o radu sa pripadajućim aneksima primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona u radu, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena došlo do smanjenja obima posla na radnom mestu „BB“. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je kod poslodavca došlo do smanjenja obima posla usled čega je nastala potreba za smanjenjem broja izvršilaca na određenim radnim mestima, između ostalog i na radnom mestu „BB“, da je poslodavac doneo Odluku dana 26.07.2016. godine kojom je utvrdio kriterijume za utvrđivanje zaposlenih kao tehnološki višak, i to godine radnog staža koje je zaposleni ostvario kod poslodavca, broj izvršilaca koji je potreban na određenom radno mestu i odnos zaposlenog prema radu ocenjen od strane neposredno nadređenog. Navedeno je, takođe, da po kriterijumu odnosa zaposlenog prema radu, a na osnovu izjave neposredno nadređene tužiocu, poslodavac je utvrdio da zaposleni ne pokazuje timski duh koji se očekuje na radnom mestu „BB“, da ne poštuje instrukcije neposredno nadređenog u pogledu poslova koji mu se dodeljuju za rad, da je sklon da samostalno donosi odluke iako za to nema ovlašćenje i da mu je dana 25.05.2016. godine izrečena mera povrede radne obaveze; da je shodno Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog na radnom mestu tužioca predviđeno šest izvršilaca, a da poslodavac ima potrebe za samo četiri izvršioca i da je, primenjujući kriterijum odnos zaposlenog prema radu (upoređujući odnos zaposlenog prema radu i odnos prema radu drugih zaposlenih na istom radno mestu) i uzimajući u obzir godine radnog staža, doneo odluku da se tužiocu otkaže ugovor o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i u skladu sa odlukom od 26.07.2016. godine. Tužiocu je isplaćena otpremnina u iznosu od 59.424,71 dinar.

Tačkom III Odluke direktora tuženog od 26.07.2016. godine utvrđena su imena zaposlenih koji su tehnološki višak, ukupno osam, među kojima i tužilac, kao i još jedan zaposleni na radno mestu „BB“. Neposredni rukovodilac tužiocu je ocenom odnos zaposlenih prema radu i radnim zadacima zavedenog kod tuženog pod brojem ../16 od 25.07.2016. godine tužioca ocenio negativnim opisom, kako je već navedeno. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 26.07.2016. godine kojim je određeno četiri izvršioca na poslovima „BB“ propisano je da ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja isticanjem na oglasnoj tabli u fabrici, te je konstatovano da je Pravilnik postavljen na oglasnu tablu dana 26.07.2016. godine.

Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 26.11.2012. godine do 31.08.2016. godine, ima 32 godine, u domaćinstvu živi sa suprugom i dvoje maloletne dece, supruga je nezaposlena, nakon otkaza ugovora o radu od strane tuženog jedan period je bio nezaposlen, u nekoliko navrata je zasnivao radni odnos na određeno vreme kod drugog poslodavca gde je ostvarivao prihode, a poslednja zarada pre otkaza uguvora o radu iznosila je 34.601,28 dinara. Visina potraživanja tužioca na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza utvrđena je veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili, kao nezakonito, osporeno rešenje tuženog sa stanovištem da u obrazloženju rešenja nisu sadržani razumno opravdani razlozi zbog kojih je baš tužilac, od većeg broja izvršilaca na istim poslovima proglašen za zaposlenog za čijim radom je prestala potreba, ne govori o bilo kakvom ocenjivanju zaposlenih pa i tužioca, a po osnovu propisanih kriterijuma godine radnog staža koje je zaposleni ostvario kod poslodavca i broj izvršilaca na određenom radnom mestu, a koji su bili propisani Odlukom tuženog od 26.07.2016. godine. Tuženi ni u toku postupka nije dokazao da je prilikom ocenjivanja zaposlenih pravilno primenio sve kriterijume iz navedene odluke što rešenje o otkazu čini nezakonitim. Takođe, tuženi je najpre izvršio ocenjivanje rada zaposlenih, a tek onda doneo Odluku kojom je propisao kriterijume za ocenjivanje, čime je povredio otkaznu proceduru. Pored toga, u rešenju nisu navedeni razlozi da li zaposleni koji su bili sa tužiocem u konkurenciji, primenom svih kriterijuma, bili u boljem položaju u odnosu na tužioca, primenom i navedena dva kriterijuma, a ne samo kriterijuma odnos zaposlenog prema radu ocenjen od strane neposredno nadređenog.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijlano pravo donoseći pobijanu odluku, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da su kriterijumi iz Odluke od 26.07.2016. godine utvrđeni prema prioritetima, od manje značajnih ka prioritetnim uslovima, te da je odnos zaposlenog prema radu ocenjen od strane neposredno nadređenog za poslodavca i najbitniji uslov za ostanak zaposlenog u radnom odnosu, te da ovaj kriterijum ima prednost u odnosu na ostale kriterijume. Ocenjivanje rada tužioca je izvršeno pre donošenja Odluke tuženog od 26.07.2016. godine u okviru koje je utvrdio kriterijume za utvrđivanje zaposlenih kao tehnološki višak, u obrazloženju osporenog rešenja nije navedeno dovoljno razloga na osnovu kojih bi tužilac mogao da zaključi zbog čega se baš njemu otkazuje ugovor o radu po osnovu kriterijuma odnos zaposlenog prema radu, s obzirom da je na istom radnom mestu bilo zaposleno još pet izvršilaca, a iz postupka donošenja osporenog rešenja, kao ni iz dokaza izvedenih u toku sudskog postupka, nije utvrđeno kako i na koji način su ocenjeni ostali zaposleni po navedenom kriterijumu.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je u reviziji tražio i opredelio, u smislu člana 154. i 155. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić