Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, na radnom mestu doktora stomatologije. Radio je na poslovima načelnika stomatološke službe do 11.01.2015. godine kada je razrešen i raspoređen na radno mesto u školskoj ambulanti. Zaključkom Vlade Republike Srbije od 02.10.2015. godine date su preporuke zdravstvenim ustanovama koje pružaju stomatološke zdravstvene usluge da utvrde broj zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Dopisima Ministarstva zdravlja od 07.10.2015. godine i od 12.11.2015. godine dato je uputstvo o sprovođenju racionalizacije zaposlenih u stomatološkoj službi uz dostavljanje kriterijuma (utvrđenih od strane reprezentativnih sindikata) za utvrđivanje viška zaposlenih u stomatologiji, sa preporukom da postupaju po njima. Tužilac i tuženi su 25.12.2015. godine zaključili prečišćen tekst ugovora o radu, kojim je konstatovano da tužilac obavlja poslove doktora stomatologije u Službi stomatologije i školskim ambulantama. Tuženi je 11.01.2016. godine tužiocu dostavio ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada i aneks ugovora o radu, kojim je tužiocu ponudio premeštaj na radno mesto doktora stomatologije u Odeljenju za dečju i preventivnu stomatologiju, a nakon toga (ne čekajući istek zakonskog roka za prihvatanje ponude) 14.01.2016. godine obavestio je tužioca da povlači ponudu i ujedno mu je dostavio novu ponudu sa novim aneksom kojim mu je ponudio da obavlja poslove doktora stomatologije u Odseku opšte stomatologije. Tužilac je 18.01.2016. godine potpisao oba aneksa i dostavio ih tuženom. Tuženi je 18.01.2016. godine objavio na oglasnoj tabli novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, a 19.01.2016. godine doneo je Odluku o osnivanju Komisije za utvrđivanje viška zaposlenih, kao i Odluku o utvrđivanju kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih. Povodom prijave stomatologa zaposlenih kod tuženog Inspekcija rada ih je 03.02.2016. godine obavestila da kriterijumi usvojeni od strane reprezentativnih sinidikata u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije nemaju obavezujući karakter za zdravstvene ustanove, ali da novi Pravilnik o sistematizaciji poslova kod tuženog nije stupio na snagu, jer nije dobio prethodnu saglasnost Ministarstva zdravlja. Tuženi je 05.02.2016. godine, na osnovu Odluke komisije od 03.02.2016. godine, doneo Odluku kojom je utvrdio da su u službi za stomatološku zdravstvenu zaštitu višak dva doktora stomatologije u Odseku opšte stomatologije i to: tužilac i VV, a istog dana doneo je i rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, jer je usled nove organizacije rada kod tuženog prestala potreba za obavljanjem poslova doktora stomatologije u Odseku opšte stomatologije, a ujedno je došlo i do smanjenja broja izvršilaca na nivou službe.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonite osporeni aneks br. 1 ugovora o radu i rešenje o otkazu ugovora o radu zaključivši da je tuženi zloupotrebio institut tzv. „tehnološkog viška“, i obavezali tuženog da tužioca reintegriše.

Naime, odredbom člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... i 75/14), propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora) radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada; kao i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (tačka 6), dok je stavom 2. istog člana propisano da se odgovarajućim poslom u smislu stava 1. tačka 1. i 3. ovog člana smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, odnosno ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 19. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, broj 68/15, 85/15), propisano je da su u periodu sporovođenja racionalizacije u skladu sa odredbama ovog zakona, radi praćenja sprovođenja akata o maksimalnom broju zaposlenih, organizacioni oblici u javnim službama iz člana 2. stav 3. ovog zakona, dužni da akte o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta dostavljaju na prethodnu saglasnost ministarstvima u čijem delokrugu se nalaze poslovi za čije obavljanje su obrazovane javne službe. Navedena zakonska odredba se odnosi na racionalizaciju u javnim službama iz člana 2. stav 3. Zakona, čiji je osnivač Republika Srbija ili koje plate svojih zaposlenih finansiraju iz budžeta Republike Srbije, odnosno iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, bez obzira ko je osnivač javne službe, u koje spada i ovde tuženi Dom zdravlja. Saglasno navedenom proizilazi da akt o sistematizaciji radnih mesta na saglasnost dostavljaju one javne službe koje imaju veći broj zaposlenih od onog utvrđenog aktom Vlade.

Naime, poslodavac je ovlašćen da organizuje proces rada u cilju boljeg funkcionisanja delova sistema rada i ima ovlašćenja da zaposlenog premesti na druge odgovarajuće poslove, u smislu citirane odredbe člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, ali je smisao i cilj da se zaposlenom omogući da radi u skladu sa interesima poslodavca, ali ne može zaposlenog premestiti na poslove za čije obavljanje nema stvarne potrebe, što znači da raspoređivanje mora biti uzrokovano jedino potrebama procesa i organizacije rada, ili eventualno drugim opravdanim potrebama ukoliko su takvi slučajevi utvrđeni zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu. Ovakvo ograničenje ima za cilj sprečavanje samovolje odgovornog lica poslodavca, te se zaposleni može rasporediti samo na radno mesto za koje se zahteva ista vrsta i isti stepen stručne spreme, ali tako što je raspoređivanje uslovljeno potrebama procesa organizacije rada, čime se izbegava mogućnost eventualne zloupotrebe tog prava od strane poslodavca, odnosno izvršenje istog protivno cilju zbog kojeg je uspostavljeno.

Naime, institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog kao opšte važeći princip u ugovornom pravu (član 13. Zakona o obligacionim odnosima) koji se imajući u vidu poreklo ugovora o radu supsidijarno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih, ako vređa cilj i svrhu. Iz člana 179. stav 5. i pravila koja su sadržana u članu 153. do 158. Zakona o radu proizlazi da je svrha tehnološkog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. Zbog pobrojanih uzroka prestaje potreba za radom određenog broja zaposlenih. Taj insitut se zloupotrebljava ako se koristi da bi se bez određene zakonske procedure otpustili zaposleni koji ne ostvaruju radne rezultate, ne ispunjavaju radne obaveze ili krše radnu disciplinu ili da bi se na njihovo mesto u relativno kratnom vremenskom roku zaposlili drugi – novi radnici.

U konkretnom slučaju, upravo je u pitanju zloupotreba od strane poslodavca ovde tuženog koja se ogleda u ponašanju prema tužiocu, kome je 11.01.2016. godine ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu za radno mesto doktora stomatologije u Odeljenju za dečju i preventivnu stomatologiju dana, a zatim je, pre proteka zakonskog roka za izjašnjenje, tužiocu 14.01.2016. godine dao novu ponudu za radno mesto doktora stomatologije u Odseku opšte stomatologije (koje anekse je tužilac potpisao 18.01.2016. godine), da bi 18.01.2016. godine tuženi doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog, kojom je predviđeno da je kod tuženog došlo do smanjenja broja izvršilaca u Odseku opšte stomatologije. Ovakva zloupotreba je pravilno sankcionisana od strane nižestepenih sudova koji su poništili aneks br. 1 ugovora o radu od 14.01.2016. godine i rešenje o otkazu i obavezali tuženog na reintegraciju tužioca.

Neosnovano se navodima revizije pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo, a odluke sudova su obrazložene detaljnim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata revizijski sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić