U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog BB, radi isplate naknade za ishranu i regres, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2824/18 od 12.10.2018. godine, u sednici održanoj 03.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2824/18 od 12.10.2018. godine, tako što se odbija žalba tuženog, kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 162/17 od 10.05.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu plati 12.000,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka, u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 162/17 od 10.05.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada, u periodu od 01.09.2015. do 31.03.2017. godine, plati ukupno 176.152,52 dinara, kao i 72.489,08 dinara na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom, čija je visina i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 63.300,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2824/18 od 12.10.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda, pa je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade za ishranu u toku rada, u periodu od 01.09.2015. do 31.03.2017. godine, plati ukupno 176.152,52 dinara, a na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu 72.489,08 dinara, sve u mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je po osnovu Ugovora o radu od 03.02.2003. godine bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, kod VV u organizacionoj jedinici u ..., na radnom mestu ... tehničara. Nakon statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženog, GG, a na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je 01.09.2015. godine, sa ovde tuženim BB kao poslodavcem sledbenikom, zaključio Aneksom broj 3 ugovora o radu od 03.02.2003. godine i radni odnos nastavio kod ovog tuženog, počev od 01.09.2015. godine. Tuženi BB je privredno društvo, nastalo izdvajanjem iz GG, na osnovu statusne promene izdvajanja uz osnivanje, na osnovu odluke Vlade RS od 02.07.2015. godine, po kojoj BB od GG preuzima prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos. Kao poslodavac sledbenik, tuženi je od GG preuzeo i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Prema zaključenom ugovoru o radu, tužilac, kao zaposleni, ima pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. Na osnovu člana 57. stav 2. Kolektivnog ugovora kod tuženog, koji je bio u primeni od 01.02.2015. godine, određeno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali nakon stupanja na snagu ovog kolektivnog ugovora mesečna zarada tužioca nije promenjena. Odredbama Kolektivnom ugovoru nije određena visina ovih naknada, odnosno njihova novčana vrednost, niti su one novčano iskazane u platnim listama za sporni period.

Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da nakon izmena Kolektivnog ugovora iz 2006. godine, topli obrok i regres nisu posebno iskazivani u platnim listama, a zarada tužioca je ostala ista, prvostepeni sud zaključuje da tražene naknade nisu bile uključene u zaradu tužioca, niti su mu iste isplaćene. Visina naknade troškova za ishranu i regres za korišćenje odmora, u periodu od 01.09.2015. do 31.03.2017. godine, utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz prethodnog kolektivnog ugovora, s obzirom da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži regulativu koja utvrđuje konkretnu visinu ove naknade. Na ovaj način je naknada za ishranu u toku rada utvrđena u visini od 176.152,52 dinara, a naknada za regres u visini od 72.489,08 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati ovako utvrđene iznose sa pripadajućom kamatom.

Pobijanom drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan, uz zaključak drugostepenog suda da primenom člana 105. stav 3. u vezi člana 118. stav 5. i 6. Zakona o radu, isplata naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je predviđena samo kao pravo zaposlenog, bez određivanja njegove visine, a u konkretnom slučaju su tuženi, kao poslodavac i predstavnici zaposlenih pregovarali i utvrdili da se ove naknade isplaćuju u okviru vrednosti radnog časa, na osnovu čega nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu u pogledu isplate traženih naknada. Drugostepeni sud nalazi i da je tužilac bio u obavezi da dokaže da mu tuženi u spornom periodu nije plaćao tražene naknade na ime troškova ishrane i naknade za regres, što je u konkretnom slučaju izostalo, pa ovaj propust tužioca njegov tužbeni zahtev takođe čini neosnovanim.

Vrhovni kasacioni sud je nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.01.2006. godine zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora GG („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), izmenjena je odredba člana 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbama člana 5. ovog Aneksa, članom 18. stav 2. Aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora GG iz 2015. godine („Sl. glasnik RS“ br. 4/15), propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Visina troškova na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, što znači da ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, ona ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu akt kojim je određena visina traženih naknada, iz čega se osnovano može zaključiti da isti nije ni donet.

Imajući ovo u vidu, kao i da odredbom člana 57. Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br.4/15, koja je identično regulisana i Aneksom Kolektivnog ugovora „Sl. glasnik RS“ br. 4/06), nije izvršena konkretizacija ovog prava u pogledu određivanja visine traženih naknada, jer se kroz određivanje naknade troškova za ishranu i regres u okviru ili kroz vrednost radnog časa, ne može utvrditi u kojim iznosima je zaposlenima priznat, pa se ne može se prihvatiti navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz isplatu zarade, uračunate kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, da se osnovano revizijom ukazuje i da je drugostepeni sud, pogrešnom primenom pravila o teretu dokazivanja, zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan i iz razloga što tužilac nije dokazao da mu tuženi nije isplatio tražene naknade.

Naime, primenom odredbe člana 7. stav 2. i člana 228. ZPP, kojima je regulisano pravilo o teretu dokazivanja, svaka stranka je dužna da sudu iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika. Kako se negativne činjenice ne dokazuju, to je upravo na tuženom bila obaveza da iznese dokaze i činjenica koje utiču na prestanak ili nepostojanje njegove obaveze isplate traženih naknada, odnosno da dokaže da je tužiocu izvršio isplatu troškova ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora i u kojim iznosima. Kako to tuženi u konkretnom slučaju nije učinio, a visina ovih naknada je utvrđena prema parametrima određenim prethodnim Kolektivnim ugovorom, to je pravilno prvostepenom presudom tuženi obavezan da tužiocu plati tako utvrđene iznose.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom presudom pravilno usvojio tužbeni zahtev tužioca, nakon što je, uz pravilnu primenu materijalnog prava, utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres, da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom, u spornom periodu visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima, što čini osnovanim tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje dosuđene iznose na ime naknade troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz prethodnog kolektivnog ugovora.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 12.000,00 dinara, na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, a u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić