U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Saša Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mihaj, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1204/2020 od 05.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 28.04.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1204/2020 od 05.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 776/2019 od 24.09.2019. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i da se poništava rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .../... od 22.07.2015. godine kao nezakonito. U stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 10 zarada u iznosu od 535.311,60 dinara sa kamatom počev od dana podnošenja tužbe. U stavu trećem izreke obavezana ja tužena da tužljnom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 288.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1204/2020 od 05.03.2021. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koje su učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode i predložio da se revizija tužilje odbije kao neosnovana.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, jer se njima suštinski ukazuje da takva odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba partničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen članom 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme od 01.09.2014. godine, na poslovima ... sve do donošenja rešenja tuženog broj .../... od 22.07.2015. godine. Navedenim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, tačka 3. u vezi sa Pravilnikom o radu tuženog i to člana 63. stav 4. tačka 1. i 3, član 64. stav 1. tačka 1., 9., 12., 15., 19., 20. i 44 Pravilnika. U rešenju je opisana cela procedura i način na koji su izvršene radnje od strane tužilje koje predstavljaju otkazni razlog. Tužilji su stavljene na teret sledeće radnje kao obeležje povrede radne obaveze i to: da nalog od VV za dodatno angažovanje ljudi po hitnom postupku dobijen u 8,40 dana 11.06.2015. godine, umesto za sat vremena, tužilja je realizovala posle intervencije GG i DD tek u 12,33; dana 05.05.2015. godine, nije postupila po zahtevu neposrednog rukovodioca da uradi inventar zadnjih delova, pa je isti zahtev nakon opomene 13.05.2015. godine, 19.05.2015. godine i 29.05.2015. godine, realizovala uz mnogo grešaka koje je utvrdio izdavalac naloga GG; dana 29.05.2015. godine, po dobijanju izveštaja od Službi održavanja „ĐĐ“ o događaju u kome je viljuškar uništio brza vrata na liniji bojenja, nije izvršila analizu uzroka događaja i preduzela bilo kakve aktivnosti u pogledu preduzimanja preventivnih mera od strane Službe za održavanje da bi se sprečile buduće štete; tokom maja meseca, iako su se desile dve povrede na radu nije obavestila neposrednog rukovodioca o istim, kao i o razlogu obustave proizvodnje zaposlenih na prepakivanju; u toku meseca nije sačinila izveštaj FAS da preduzeće nije odgovorno za zastoj u proizvodnji od 13 minuta; dana 06.06.2015. godine nije preduzela mere radi razrešenja problema u vezi sa skladištenjem kontejnera u proizvodnji; dana 22.05.2015. godine, nije preduzela mere u vezi zaustavljanja rada u proizvodnji DOO ĐĐ u trajanju od 55 minuta zbog klijenta EE i dana 03.06.2015. godine, nije pravilno organizovala proces proizvodnje, jer je viljuškaristi dopustila pauzu pre vremena za ručak čime je mogao biti ugrožen proces klijenta EE. Donošenju osporenog rešenja prethodilo je pisano upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 25.06.2015. godine, na koji se tužilja izjasnila osporavajući navode date u istom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da je tuženi dokazao da je tužilja učinila povrede radnih obaveza koje su joj stavljene na teret. Sve povrede opisane u otkaznom rešenju i opredeljene kao radnje propuštanja tužene da preduzme radnje koje je bila dužna da preduzme i da se odnose na sposobnost i efikasnost tužilje u obavljanju poverenih poslova, po mišljenju prvostepenog suda predstavljaju povredu radne obaveze ili nepoštavanje discipline, te da su se stekli uslovi za davanje otkaza zasnovani na materijalnopravnim normama taksativno navedenim u rešenju o otkazu ugovora o radu.

Drugostepeni sud prihvata utvrđeno činjenično stanje i takođe zaključuje da se tužilja nije ponašala onako kako je uslovljeno samim opisom njenog radnog mesta, odnosno karakterom radnog procesa u kojem učestvuje i da je u izvršavanju radnih obaveza postupala nesavesno, nemarno i neblagovremeno. Drugostepeni sud u svom obrazloženju dodaje da je za ocenu zakonitosti rešenja koja su doneta na osnovu više otkaznih razloga, kao u konkretnom slučaju, dovoljno da se dokaže postojanje jednog od dokaznih razloga, što je u konkretnom slučaju utvrđeno u odnosu na povredu radne obaveze koja je učinjena dana 06.06.2015. godine, a koja je osporenim rešenjem tužilji stavljeno na teret.

Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da je rešenje o otkazu ugovora o radu u svemu zakonito i u skladu sa odredbama člana 179. Zakona o radu, zbog čega odbijaju tužbeni zahtev za poništaj istog.

Tužilja ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. U reviziji posebno ukazuje da se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da ponašanje tužilje u konkretnom slučaju ukazuje na skrivljenu povredu radne obaveze koja se sastoji u neblagovremenom, nesavesnom i nemarnom izvršavanju radnih obaveza, jer se tužilja ponašala onako kako iziskuju standardi uslovljeni karakterom radnog procesa u kome je učestvovala. Dalje navodi da u iznetom kontekstu nisu na nedvosmislen način potpuno raspravljene sve okolnosti događaja koje se odnose na navedeni problem u vezi sa gomilanjem kontejnera u procesu proizvodnje kod klijenta, odnosno u delu pogona „ĐĐ“, a koji je drugo pravno lice, u čijem procesu rada je nastao problem gomilanja kontejnera.

Revizija tužilje nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju tužilji je rešenjem otkazan ugovor o radu iz razloga koji su detaljno navedeni u samom rešenju, kome je prethodilo i upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu u skladu sa odredbom člana 180. Zakona o radu. U rešenju o otkazu ugovora o radu navedene su činjenice koje konstituišu više otkaznih razloga i predstavljaju osnove za davanje otkaza predviđeni članom 179. Zakona o radu i člana 63. i 64. Pravilnika o radu kod tuženog. Na sve okolnosti koje su od uticaja na dokazivanje postojanja otkaznih razloga, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem svedoka i čitanjem elektronskih poruka koje su zaposleni kod tuženog razmenjivali u cilju rešavanja postojećih problema, pa iz sadržine izvedenih dokaza nesumnjivo proizlazi zaključak da je tužilja postupala neblagovremeno, uz izostanak sopstvene inicijative u rešavanju problema i nedostatak ažurnosti.

Blagovremeno, marljivo i odgovorno izvršavanja radnih obaveza karakteristika je svakog radnog mesta, ali se u konkretnom slučaju navedeno nameće kao imperativ imajući u vidu da je tužilja bila raspoređena na poslovima supervizora logistike koji su prema opisu radnog mesta, u bitnom, obuhvatali poslove planiranja, organizacije kontrole procesa transporta, skladištenja i otpremanja i optimizacija radnog procesa u magacinu; kontrola efikasnosti rada, upravljanje zaposlenima, pomaganje u rešavanju najsloženijih problema, raspoređivanja odgovornosti; razvijanja organizacionih i operativnih rešenja u sektoru i drugo. Radi se, dakle, o odgovornom i kompleksnom radnom mestu, gde svaki nedostatak u izvršavanju radnih obaveza tužilje povlači niz posledica koji se odražavaju na sam proces proizvodnje i radnu efikasnost i proizvodni proces tuženog. Upravo zato ispunjavanje radnih obaveza od strane tužilje i njen odnos prema radnim zadacima cenjen je u skladu sa standardom radnog mesta na kome je tužilja bila raspoređena, zbog čega je svako kašnjenje u ispunjavanju radnih naloga, ili neispunjavanja uopšte, okarakterisano kao povreda radne obaveze koja vodi otkazu ugovora o radu.

Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno u pogledu problema gomilanja kontejnera u procesu proizvodnje kod klijenta, a što predstavlja jedan od razloga zbog kog je otkazan ugovor o radu. Ovo iz razloga što u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud nema ovlašćenja da ceni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa stoga navedeni revizijski navodi ne mogu biti predmet ocene od strane revizijskog suda.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić