U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Mile Rankić, advokat iz ..., protiv tuženog JP EPS Beograd, Ogranak RB „Kolubara“ Lazarevac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1990/20 od 08.06.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1990/20 od 08.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 73/19 od 11.02.2020. godine, stavom prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ... i obavezan tuženi da na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.01.2016. godine do 31.07.2019. godine, isplati tužiocu pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom; na ime manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, za period od 01.06.2016. godine do 30.06.2019. godine, isplati tužiocu pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke; kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca BB i obavezan je tuženi da na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.01.2016. godine do 31.07.2019. godine, isplati tužiocu pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom; na ime manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, za period od 01.06.2016. godine do 30.06.2019. godine, isplati tužiocu pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke; kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV i obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati, za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2017. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom; na ime manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, za period od 01.05.2016. godine do 30.11.2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke; kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 128.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1990/20 od 08.06.2020. godine stavom prvim i drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi JP EPS Beograd, Ogranak RB „Kolubara“ Lazarevac, da tužiocu na ime isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati, za period od 01.01.2016. godine do 31.07.2019. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom; na ime manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, za period od 01.05.2016. godine do 31.07.2019. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke; kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB, kojim je tražio da se obaveže tuženi JP EPS Beograd, Ogranak Rudarski basen „Kolubara“ Lazarevac da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati, za period od 01.01.2016. godine do 31.07.2019. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom; na ime manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, isplati za period od 01.06.2016. godine do 30.06.2019. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke; kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca VV, kojim je tražio da se obaveže tuženi JP EPS Beograd, Ogranak RB „Kolubara“ Lazarevac da tužiocu, na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom; na ime manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, za period od 01.05.2016. godine do 30.11.2017. godine, pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke; kao i da na dosuđene iznose uplati u korist tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom petim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka u iznosu od 128.010,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka, i to tako da tužilac AA isplati tuženom iznos od 25.773,00 dinara, tužilac BB, isplati tuženom iznos od 25.976,00 dinara, a tužilac VV, isplati tuženom iznos od 24.054,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilaca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 ZPP), pa nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti podnete revizije u smislu člana 404. istog zakona.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i to tužioci AA i BB na radnom mestu ..., dok je tužilac VV bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... do 31.12.2017. godine, kada mu je prestao radni odnos. Tužioci su u utuženom periodu obavljali rad tako što su svaki drugi dan radili u vremenu od 07 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07 do 19 časova, a drugi dan mu je pauza, koji ciklus se redovno ponavlja. Na osnovu navedenog načina rada, prvostepeni sud je izveo zaključak da su tužioci obavljali rad u smenama, te da tuženi prilikom obračuna isplate zarade tužiocima, zaradu nije uvećao za rad po osnovu smenskog rada za 8,9% shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Prvostepeni sud se pozvao na odredbu člana 7. stav 2. tačka 2. PKU za EPS („Službeni glasnik RS“ broj 15/15), kojom je ugovoreno da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije vršio obračun i isplatu uvećane zarade tužiocima za smenski rad, te da je tužiocima naneta šteta zbog manje isplaćene zarade u navedenom periodu.

Po mišljenju drugostepenog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, radi čega je prvostepenu presudu preinačio.

Naime, prema direktivi EU 2003/88/EC, koja nije izvor prava, ali može da doprinese tumačenju prava, smenski rad se definiše kao takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu, u skladu sa određenim obraccem uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan, ili sa prekidima (konutinuiran ili diskontinuiran) isključujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana i noći.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. PKU za EPS, propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završtetku radnog vremena i to tako da se na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve smene (po 12 sati) ili više smena (6 ili 8 sati) u toku radnog dana, tako da na istim sredstvima rada, rade naizmenično, najmanje dva zaposlena ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima (diskontinuirana) tokom određenog perioda dana, ili nedelje, a što je i slučaj u konkretnoj situaciji.

Po mišljenju drugostepenog suda, sa kojim je saglasan ovaj sud, činjenica da su tužioci svaki drugi dan radili u periodu od 07 do 19 časova, ne dovodi do zaključka da su tužioci obavljali smenski rad. Naime, tužioci su obavljali rad u jednoj smeni, koja je trajala 12 sati, pri čemu smenu nisu menjali, a s obzirom da su tužioci radili u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, njima ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u iznosu od 8,9%, kao što je propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za EPS. Iz navedenog razloga, pravilno je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim je tražena isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada.

Ovakav zaključak zauzeo je i Ustavni sud u svojoj odluci broj Už 575/2011, u kojoj je konstatovano da nema smenskog rada u situaciji gde se određen dan radi duže od punog radnog vremena, a potom u zavisnosti od toga da li se rad obavlja od 07 do 19 časova ili od 19 do 07 časova, zaposlenima sleduje jedan, odnosno dva slobodna dana, da bi narednog dana zaposleni opet radili duže od punog radnog vremena, odnosno da u konkretnom slučaju nema kontinuirane promene smene iz dana u dan, ili iz nedelje u nedelju, ili posle određenog broja radnih dana.

Iz navedenog proizlazi da tužioci u reviziji neosnovano ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Obzirom da tužiocima ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada, to im nije pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, pa i tom delu je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete po tom osnovu, odbijen kao neosnovan.

Takođe, pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbi člana 165. stav 2. u vezi člana 153. i 154. ZPP, imajući u vidu da tužioci nisu uspeli u ovom sporu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić