Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2175/22 od 10.05.2023. godine, obavezan je tužilac da tuženom pored dosuđenih troškova prvostepenog postupka od 16.500,00 dinara, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 54.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ovog zakona jer drugostepeni sud nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po osnovu ugovora o radu 26.03.2018. godine kojim je raspoređen na poslove „radnik na ...“, a 24.09.2018.godine, zaključen je novi ugovor o radu za obavljanje istih poslova. Aneksom ugovora o radu 19.11.2020. godine, umanjena je zarada tužioca za period od 01.12.2020. godine do 01.03.2021. godine, pa je tužilac pokrenuo postupak radi poništaja navedenog aneksa. Rešenjem od 15.01.2021. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu i prestao mu je radni odnos 15.01.2021. godine na osnovu člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu u vezi sa članom 103. Zakona o radu, člana 80. stav 1. tačka 2. i 19 Pravilnika o radu tuženog i člana 25. Ugovora o radu, zbog nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad, kao i zbog neopravdanog izostanka sa posla dva dana uzastopno. Pobijenim rešenjem tužiocu je stavljeno na teret da je neopravdano odsustvovao sa rada i to: 09.07.2020. godine, 03.08.2020. godine, 04.08.2020. godine, 21.08.2020. godine 02.11.2020. godine, i 08.12.2020. godine, a da o razlozima nedolaska na posao nije izvestio poslodavca, niti je dostavio potvrde o privremenoj sprečenosti za rad. Tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz, povodom koga se tužilac pisano izjasnio 06.01.2021. godine.Tužilac je zaključio ugovor o radu sa drugim poslodavcem 08.04.2021. godine. U postupku je utvrđeno da je tužilac (03.08.2020. godine, 04.08.2020. godine, 07.08.2020. godine, 21.08.2020. godine, 26.10.2020. godine, 02.11.2020. godine i 08.12.2020. godine) bio odsutan sa posla, a nije dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, nije odlazio kod lekara, da tih dana kada je bio odsutan sa posla nije bio na bolovanju, a da je poslodavca obaveštavao putem viber poruka o razlozima izostanka. Utvrđeno je da je tužilac bio često na bolovanju i da je za tužioca više puta uz saglasnost direktora doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora radi pravdanja odsustva sa posla. Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu je tužiocu dostavljeno 16.01.2020. godine.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan u delu kojim je traženo da se rešenje o otkazu ugovora o radu poništi o obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 59.500,00 dinara za svaki mesec nezakonitog otkaza ugovora o radu do pravnosnažnog okončanja postupka.

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog i preinačio pobijanu presudu u usvajajućem delu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca primenom materijalnog prava iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu u vezi sa članom 103. Zakona o radu budući da je tužilac počinio povredu radne discipline koja mu je stavljena na teret (izostanak sa posla dva dana uzastopno i nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad), pa su se u radnjama tužioca stekli otkazni razlozi koji su mu stavljeni na teret. Odbio je žalbu tužioca i potvrdio pobijanu presudu u odbijajućem delu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom članu 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ...95/18), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. istog zakona; kao i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 8.). Poštovanje radne discipline podrazumeva obavezu zaposlenog da savesno i odogovorno obavlja poslove na kojima radi i poštuje organizaciju rada što podrazumeva i odgovarajuće ponašanje zaposlenog na radu i u vezi sa radom prema poslodavcu.

Članom 103. Zakona o radu propisano je da je zaposleni dužan da najkasnije u roku od 3 dana od dana stupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad, da u slučaju teže bolesti umesto zaposlenog potvrdu poslodavcu dostave članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu, a ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od 3 dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu.

Odredbom člana 80. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu tuženog propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, tačkom 19. istog člana, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji neopravdano izostaje sa posla dva radna dana.

Članom 25. Ugovora o radu je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže Ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu u svemu u skladu sa Zakonom i Opštim aktom.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac iskazao ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, odnosno ponašanje suprotno ponašanju koje se očekuje i koje poslodavac može da toleriše. Stoga su i po stanovištu Vrhovnog suda bili ispunjeni zakonski uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, jer tužilac nije poštovao radnu disciplinu u smislu člana 179. stav 3. tačka 2. ZOR, u vezi člana 80. stav 1. tačka 2. i 19. Pravilnika o radu tuženog, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije, nije povređeno pravo tužioca na odbranu dato materijalno-pravnim propisima jer je tužiocu stavljena na teret konkretna radnja kojom je povređena radna disciplina i navedeni su konkretni postupci tužioca iz kojih je utvrđeno da je njegovo ponašanje bilo takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca u smslu člana 179. stav 3. tačka 2. ZOR. Pored toga, u postupku je utvrđeno da je tuženi tužioca pismeno upozorio na postojanje razloga za otkaz, na koje upozorenje se tužilac izjasnio 06.01.2021. godine, pa je suprotno navodima revizije tužiocu bilo omogućeno pravo na odbranu što je i svrha upozorenja.

Suprotno navodima revizije utvrđeno je da je tužilac u više navrata izostajao sa posla, a od tih dana i dva dana uzastopno, pri čemu navedeni izostanci sa posla nisu bili isključivo vezani za zdravastveno stanje tužioca s obzirom na to da je tužilac 21.08.2020. godine putem viber poruke obavestio neposrednog rukovodioca da neće doći na posao jer „mora da ide po sestru“, a 08.12.2020. godine obavestio neposrednog rukovodioca da neće doći na posao jer mu se ugasio mobilni telefon zbog čega nije čuo alarm na telefonu. Obaveštenje poslodavca putem viber poruka o razlozima izostanka s posla, pored ostalog, zbog lošeg zdravstvenog stanja, bez dostavljanja potvrde od lekara o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. Zakona o radu, ne može se smatrati opravdanim izostancima sa posla. Tužilac nije tvrdio niti dokazao tokom postupka da ga je zdravstveno stanje onemogućilo da ode kod lekara, a takođe nije isticao da je za dane izostanka podneo poslodavcu zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, koji zahtev je morao podneti poslodavcu ukoliko je za određene dane želeo da koristi godišnji odmor, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu tuženog broj ../2021 od 15.01.2021. godine jer je rešenje zakonito, doneto u zakonom propisanoj proceduri uz obezbeđenje tužiočevog prava na odbranu, da je rešenjem tužiocu otkazan ugovor o radu zbog ispunjenosti zakonom predviđenog razloga za otkaz - nedostavljanja poslodavcu potvrde lekara o privremenoj sprečenosti za radu u za to zakonom propisanom roku od nastupanja privremene sprečenosti za rad, koji razlog za otkaz je propisan odredbom člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu, kao i zbog neopravdnog izostanka sa posla dva dana uzastopno. Pri tom, tužilac nije bolovao od teže bolesti koja bi ga sprečila da dostavi potvrdu u zakonom prediđenom roku.

Ostalim navodima revizije osporava se utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju s obzirom da isti nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković