Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i čl. 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 78/18 i 18/20) i našao da je revizija dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od oktobra 2009. godine do avgusta 2011. godine na radnom mestu ... sa zaradom 40.000,00 dinara koja je u toku rada tužioca povećana na 80.000,00 dinara. Ugovorom o finansijskom lizingu od 30.04.2010. godine i sredstvima dobijenim ugovorom o namenskom kreditu od 07.07. 2010. godine, tuženi je pribavio jednu poluprikolicu i dva tegljača koja su registrovana na ime firme na koju je glasila i saobraćajna dozvola. Potraživanje iz ugovora o lizingu obezbeđeno je ugovorom o jemstvu koji je sa lizing kompanijom zaključio suvlasnik tuženog kao jemac platac, a rate kredita i lizinga su isplaćivane sa računa tuženog. Potraživanje banke po ugovoru o kreditu je obezbeđeno jemstvom koje su dali suvlasnici tuženog u svojsvu jemca platca, kao i založnim pravom na vozilima i hipotekom na imovini jednog od vlasnika firme.

Tužilac zasniva tužbeni zahtev na činjenici da je među strankama postignut usmeni dogovor da se vozila kupe i registruju na ime firme, ali da faktički vlasnik vozila bude tužilac. Radi realizacije dogovora tužilac tvrdi da je vlasnicima tuženog predao na ruke 7.800 evra za učešće u kupovini vozila i početak posla, pa tužbenim zahtevom traži isplatu (vraćanje) navedenog iznosa, kao i ostvarenu dobit od vozila u dogovorenom procentu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom pravila o teretu dokazivanja.

Suprotno stavu prvostepenog suda, po održanoj raspravi drugostepeni sud je ocenom iskaza tužioca i tri saslušana svedoka koji su „u bitnim momentima“ potvrdili tužiočev iskaz, izveo zaključak da je tužilac prihvatio ponudu tuženog da učestvuje u kupovini vozila na kredit i lizing, s tim da vozila pripadnu njemu u vlasništvo, kao i da učestvuje u delu dobiti od vozila. Po usmenom dogovoru sa vlasnicima tuženog, tužilac je od svojih ličnih sredstava, ostvarenih prodajom putničkog automobila, predao suvlasnicima tuženog iznos od 7.800 evra. Sud zaključuje da je tužilac prihvatio manju zaradu za rad kod tuženog u odnosu na drugog zaposlenog na istom radnom mestu u uverenju da će učestvovati u dobiti tuženog. Dalje, po oceni suda tuženi je vršio transport robe svojim vozilima, kao i vozilima u vlasništvu drugih lica („zakupaca“). Način poslovanja sa svim trasportnim vozilima kod tuženog je isti, bez obzira da li su vlasništvo tužene firme ili drugih lica u svojstvu zakupaca. Ukupna dobit koju ostvari svako vozilo umanjivana je za troškove registracija, goriva, oprema vozila, lizing rata ili rata za kredit. Pobijanom drugostepenom presudom, preinačena je prvostepena presuda i tuženi obavezan da tužiocu vrati dinarsku protivvrednost od 7.800,00 evra po pravilima o sticanju bez osnova, sa ocenom da je tuženi zadržao vlasništvo na vozilima sa čime je tužilac bio saglasan, jer nije zahtevao njihovu predaju u svojinu i državinu, iz čega po oceni drugostepenog suda sledi da je otpao osnov za ulaganje tužioca u kupovinu vozila i početak poslovne saradnje sa tuženim. Stoga je tuženi u obavezi da tužiocu vrati navedenu vrednost postignute koristi, sa zateznom kamatom od 10.10.2011. godine, kada je tužiocu radni odnos prestao, budući da je od tog dana tuženi postao nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tuženog osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 210. ZOO, kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom drugom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.). Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.).

Za sada se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da na strani tuženog postoji obaveza vraćanja po pravilima o sticanju bez osnova, s obzirom da je prekidom poslovne saradnje između tužioca i tuženog otpao osnov prenosa novčanih sredstava iz tužiočeve imovine u imovinu tuženog (član 210. stav 2. ZOO).

Iz stanja u predmetu proizlazi da su vozila za koja tužilac tvrdi da su njegovo vlasništvo, a da su po prekidu saradnje ostala u državini tuženog, pribavljena sredstvima dobijenim kreditom i ugovorom o lizingu koji je zaključio tuženi i da su registrovana na ime tuženog, kao i da su suvlasnici tuženog jemstvom, zalogom i hipotekom obezbedili potraživanje banke iz ugovora o kreditu i lizingu. Tužilac nema pisani dokaz da je ličnim sredstvima (7.800,00 evra) učestvovao u pribavljanju vozila, ne dokazuje da su druga lica bila prisutna njegovim pregovorima sa tuženim, a nijedan od tri saslušana svedoka kojima sud poklanja veru (dva vozača i dispečar) nema neposredna saznanja o postojanju dogovora ili ugovora o poslovnoj saradnji između tužioca i tuženog, već imaju posredna saznanja da su vozila tužiočevo vlasništvo, odnosno da je tužilac prisustvovao na sastancima zakupaca vozila. Takođe, tužilac tvrdi da je uobičajeni način poslovanja kod tuženog udruživanje sredstava i uzimanje u zakup vozila od drugih fizičkih ili pravnih lica (tužilac navodi njihova imena), ali ne pruža dokaze da je tuženi sa tim licima zaključivao pisane ugovore o zakupu vozila, a da sa njim takav ugovor nije zaključen.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava sve činjenice od strane drugostepenog suda nisu utvrđene (ocenom svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza u celini), činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je drugostepena presuda morala biti ukinuta.

Ukinuta je odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, upotpuniti činjenično stanje imajući u vidu napred navedeno, pa će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu presudu.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić