.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 259/2015
03.06.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca Ž.P. iz V., koga zastupa M.J., advokat u Kuli, protiv tuženog JKP ''Standard'' iz Vrbasa, čiji je punomoćnik J.T., advokat u V., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 593/14 od 11.06.2014. godine, u sednici održanoj 03.06.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 593/14 od 11.06.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica Vrbas P1 880/12 od 03.12.2013. godine, stavom prvim izreke, poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu broj 04-2665 od 26. marta 2012. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu stručne spreme koje tužilac poseduje. Drugim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu izvrši ispravku ugovora o radu od 29. maja 2008. godine, tako što se umesto radnog mesta pomoćni radnik u preduzeću upisuje radno mesto zidar u preduzeću. Trećim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže na uplatu pripadajućih doprinosa nadležnom Fondu PIO za period od 01. januara 2009. godine do 26. marta 2012. godine. Četvrtim stavom izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu isplati iznos od 6.197,77 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2012. godine pa do isplate, da mu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2012. godinu isplati iznos od 41.007,41 dinar sa kamatom počev od 15. januara 2011. godine pa do isplate. Petim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor za 2012. godinu isplati mesečne iznose sa zakonskom kamatom na svaki pojedinačni iznos od dospelosti pa do isplate, kao u ovom delu izreke.
Poslednjim stavom izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a tužilac je oslobođen od plaćanja sudske takse.
Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 593/14 od 11.06.2014. godine, ukinuo prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima parničnog postupku, dok su u preostalom delu žalbe tužioca i tuženog odbijene i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje ovaj sud, pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu pomoćnog radnika u preduzeću na neodređeno vreme, a prema ugovoru o radu od 29.05.2008. godine. U toku rada kod tuženog, tužilac je obavljao poslove zidara, kojima nije bio zadovoljan. Dana 09.03.2012. godine, tuženi je ponudio tužiocu zaključenje aneksa ugovora o radu zbog potrebe bolje organizacije procesa rada kod tuženog, kojim se tužilac raspoređuje na radno mesto pomoćnog radnika na groblju u JKP ''Standard'' iz Vrbasa sa opisom poslova saglasno Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji za koje radno mesto je predviđeno 14 izvršilaca. Prema planu potreba OJ ''Kapela'' kod tuženog, postojala je potreba da se prime dva pomoćna radnika za izgradnju porodičnih grobnica. U ponudi je navedeno i da je zaposleni dužan da se pismeno izjasni o ponudi u roku od 8 dana od dana prijema, te da će se smatrati da je ponudu odbio ako se o njoj ne izjasni u predviđenom roku, a da zaključenjem ugovora i prihvatanjem ponude zaposleni zadržava pravo da pokrene spor kod nadležnog suda u roku od 90 dana. Tužilac se izjasnio na ponudu navodeći da kod tuženog faktički obavlja poslove zidara, a ne pomoćnog radika, te da moli tuženog da ovu nepravilnost ispravi aneksom ugovora o radu, navodeći da je ova ponuda u suprotnosti sa kolektivnim ugovorom i aktima tuženog, te da će ukoliko bude raspoređen na to radno mesto pokrenuti sudski postupak. Kako nije potpisao ponuđeni aneks ugovora o radu, tuženi je doneo osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.03.2012. godine, pozivajući se na odredbe člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu i člana 13. tačka 8. ugovora o radu. U postupku je utvrđeno da tužilac u određenom periodu nije koristio godišnji odmor, kao i visina naknade po tom osnovu.
Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca, poništavajući rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezujući tuženog da tužioca vrati na odgovarajuće radno mesto, sa obrazloženjem da u ponudi za zaključenje aneksa ugovora o radu tužioca nije upozorio na pravne posledice odbijanja potpisivanja aneksa ugovora o radu.
Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.
Članom 172. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', broj 24/05), predviđeno je da je poslodavac dužan da u ponudi za zaključenje ugovora aneksa ugovora o radu zaposlenog upozori na pravne posledice odbijanja potpisivanja aneksa ugovora o radu. Članom 179. stav 1. tačka 7. određeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. do 4. ovog zakona.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u kontekstu napred navedenih zakonskih odrebi, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da postupak otkaza ugovora o radu, tuženi nije sproveo u skladu s zakonom, zbog čega je i osporeno rešenje o otkazu, nezakonito. Manjkavost ovog postupka ogleda se u činjenici da tuženi uz ponudu za zaključenje aneska ugovora, nije ukazao tužiocu na pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude, iako ga na to obavezuje odredba člana 172. stav 1. Zakona o radu, pri čemu nije od značaja činjenica da je tužilac imao punomoćnika advokata. Ovo iz razloga što pravne posledice odbijanja zaključenja aneksa ugovora o radu, saglasno članu 179. stav 1. tačka 7. navedenog zakona, nastaju po volji poslodavca, odnosno poslodavac odlučuje da li će zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako nastane ovaj otkazni razlog. Propuštanjem da uz samu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, tužiocu ukaže da će mu u slučaju odbijanja, otkazati ugovor o radu, kod tužioca se mogao opravdano stvoriti utisak da ne prihvatanje ponude neće imati za posledicu prestanak radnog odnosa, pogotovu što je poslodavcu već ukazivao da je nezadozvoljan poslovima koje obavlja.
Imajući u vidu napred izneto, bez uticaja su navodi revizije da tužilac u toku postupku nije ukazivao na ove nedostatke u samoj proceduri otkaza ugovora o radu, posebno što sud u postupku ocene zakonitosti rešenja kojim je odlučeno o nekom pravu zaposlenog, ocenjuje i zakonitost postupka koji je prethodio takvoj odluci poslodavca.
Iz iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Ljubica Milutinović, s.r.
