.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2595/2020
25.11.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Marija Kitarović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2385/19 od 15.01.2020. godine, u sednici održanoj 25.11.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
USVAJA SE revizija tužioca i UKIDA presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2385/19 od 15.01.2020. godine, u stavovima drugom, četvrtom i petom izreke i predmet u tom delu vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2119/17 od 20.03.2019. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih neto zarada za period od 01.09.2012. do 31.07.2015. godine isplati iznos od 2.658.725,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose, bliže označeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke tužena je obavezana da na iznose iz prethodnog stava izreke u korist tužioca obračuna doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.09.2012. zaključno sa 31.07.2015. godine i iste uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za Grad Beograd, prema stopi važećoj na dan uplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 365.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2385/19 od 15.01.2020. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog i drugog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog manje isplaćenih neto plata pojedinačno označene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci i da na navedene iznose u korist tužioca obračuna doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.09.2012. zaključno sa 31.07.2015. godine i iste uplati Republičkom fondu za PIO – Filijala za Grad Beograd, prema stopi važećoj na dan uplate. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i drugog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih neto plata isplati pojedinačno označene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci i da na navedene iznose u korist tužioca obračuna doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i iste uplati Republičkom fondu PIO – Filijala za Grad Beograd, prema stopi važećoj na dan uplate. Stavom trećim izreke potvrđeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude za iznos od 158.941,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke preinačeno je navedeno rešenje o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova preko iznosa od 158.941,28 dinara do iznosa od 365.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 16.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stava drugog, četvrtog i petog izreke), tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...87/18), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem od 23.06.2009. godine kao viši policijski inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova na radnom mestu u Odeljenju za suzbijanje privrednog kriminaliteta u Upravi kriminalističke policije, PU Beograd premešten od 01.07.2009. godine na radno mesto: poslovi finansijskih istraga (OSL) u Odeljenju za poslove planiranja i koordinacije finansijskih istraga u jedinici za finansijske istrage Uprave kriminalističke policije. Tužilac je zatim rešenjem od 21.10.2011. godine unapređen u zvanje samostalni policijski inspektor počev od 25.09.2011. godine, a rešenjem od 02.11.2011. godine, unapređen je u neposredno više zvanje, te mu shodno tome pripada plata po koeficijentu od 32,78 sa uvećanjem za pripadajući minuli rad. Rešenjem od 01.06.2012. godine tužilac je raspoređen na radno mesto: poslovi finansijskih istraga (OSL) Odeljenje za poslove planiranja i koordinacije finansijskih istraga, Jedinica za finansijske istrage, Uprava kriminalističke policije koje je utvrđeno pod rednim brojem 1.144 u Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Na osnovu izveštaja tužene utvrđeno je koliko je iznosila plata isplaćena tužiocu u spornom periodu od septembra 2012. zaključno sa julom 2015. godine, a veštačenjem je utvrđena ukupna nominalna pozitivna neto razlika zarade tužioca da je isplaćivana na osnovu Zakona i Uredbe za isti period u iznosu od 1.978.091,49 dinara (4.636.816,61 – 2.658.725,12 dinara).
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u iznosu od 2.658.725,12 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom i doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje, zaključujući da tužilac nakon premeštaja na poslove u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala ima pravo na isplatu zarade u dvostrukom iznosu na osnovu člana 18. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela i člana 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala. Istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja ocenjen je kao neosnovan jer je tužba podneta (08.10.2015. godine) u okviru zakonskog roka iz člana 196. Zakona o radu, s obzirom da je najstarije potraživanje za mesec septembar 2012. godine dospelo za isplatu 31.10.2012. godine.
Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu nalazeći da tužiocu pripada razlika između dvostruke plate koju je ostvario na prethodnom radnom mestu pre premeštaja (jun 2009. godine) i plate isplaćene na novom radnom mestu. Prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka da je plata koju je tužilac primio u junu 2009. godine iznosila 43.087,34 dinara, što predstavlja obračunatu osnovnu neto zaradu tužioca na prethodnom poslu (bez stimulacije i minulog rada i sl.), drugostepeni sud je obračunao dvostruku platu u iznosu od 86.174,69 dinara, a zatim razliku u odnosu na iznose plate koji su tužiocu isplaćeni u spornom periodu, pa je preko tih iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Prema članu 18. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela („Službeni glasnik RS“ broj 42/2002 ..... 32/2013), lica koja obavljaju poslove i zadatke u državnim organima posebnim organizacionim jedinicama iz ovog zakona imaju pravo na platu koja ne može biti veća od dvostrukog iznosa plate koju bi ostvarila lica zaposlena na odgovarajućim poslovima i zadacima u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Višem sudu u Beogradu, Apelacionom sudu u Beogradu, ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove i Okružnom zatvoru u Beogradu. Plate lica iz stava jedan ovog člana uređuje Vlada. Na osnovu ovlašćenja iz navedene zakonske odredbe Vlada Republike Srbije je Uredbom o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“ broj 14/2003... 114/2014) uredila plate ovih lica, tako što je u članu 2. određeno da se plata lica koja obavljaju poslove u navedenim organizacionim jedinicama državnih organa obračunava i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate koju su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacione jedinice iz člana 1. ove uredbe.
Polazeći od navedenog, zaposleni koji su pre stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala bili radno angažovani u MUP-u imaju pravo na dvostruki iznos plate, koju bi ostvarili na poslovima i zadacima u tom ministarstvu uz organičenje iz odredbe člana 18. stav 1. navedenog Zakona. To znači da se dvostruki iznos plate u smislu navedene zakonske odredbe obračunava sa svim uvećanjima plate koju bi to lice ostvarilo na ranijem radnom mestu, odnosno da svako uveđanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu, posledično dovodi do uveđanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u ovim organizacionim jedinicama.
Shodno tome, nije pravilno stanovište drugostepenog suda da osnov za obračun razlike plate u spornom periodu predstavlja dvostruka plata koju je tužilac ostvario u junu 2009. godine, a bez obračunatog uvećanja koje bi ostvario na tom radnom mestu. Pored toga, osnov za obračun razlike plate ne može biti ni dvostruki iznos plate isplaćene na novom radnom mestu, kako je odlučio prvostepeni sud usvajanjem tužbenog zahteva u ukupnom iznosu od 2.658.725,12 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke može se zaključiti da su od momenta raspoređivanja tužioca 01.07.2009. godine, evidentna faktička povećanja plate ali i umanjenja plate zaposlenih u MUP-u, pre svega zbog povećanja neto osnovice zaposlenih u MUP-u. Navedeno je uzeto u obzir prilikom obračuna predmetne razlike, tako što je veštak u posebnoj tabeli broj 1. dao detaljan pregled ostvarene i isplaćene plate tužiocu (kolona 24), kao i iznose plata koje bi tužilac ostvario neposrednom primenom Zakona i Uredbe za isti period (kolona 24 a) na osnovu čega je izračunata pozitivna neto razlika (kolona 27) koja za period od 01.09.2012.–31.07.2015. godine ukupno iznosi 1.978.091,49 dinara (4.636.816,61 – 2.658.725,12 dinara). Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi nisu pravilno utvrdili visinu tražene naknade na osnovu odredaba navedenog Zakona i Uredbe, a što predstavlja bitne činjenice, pa bez ocene datog nalaza i mišljenja veštaka u celini u smislu člana 8. ZPP, činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno. Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud ukinuo drugostepenu presudu u pobijanom odbijajućem delu, kao i odluku o troškovima postupka, jer njihova visina zavisi od ukupnog uspeha tužioca u sporu.
Drugostepeni sud će imajući u vidu izložene primedbe ponovo odlučiti o žalbi tužene u pogledu ovog dela tužbenog zahteva, kao i o troškovima parničnog postupka.
Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
