U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, kao i na pogrešnu primenu člana 8. ZPP-a, čime se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 24.11.2017. godine, na poslovima „BB“, počev od 27.11.2017. godine do 31.12.2018. godine. Tužilji je zaključeni ugovor o radu produžavan na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu. Rešenjem tuženog od 23.02.2021. godine, tužilji je prestao radni odnos dana 28.02.2021. godine zbog isteka vremena na koji je zaključen. Iako je tužilja sa tuženim zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i aneksa, a koji su menjani u pogledu trajanja, tužilja je u navedenom periodu kod tuženog radila neprekidno, na istom radnom mestu i obavljala iste poslove, jer je potreba za istim bila stalna, a ne zbog povećanog obima posla ili realizacije projekata.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 23.02.2021. godine nezakonito, zbog čega je isto poništeno i utvrđeno da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na osnovu člana 37. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe proizlazi da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba u smislu citirane odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju tužilja je sa tuženim zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu, za period duži od 24 meseca neprekidnog rada, u kome je obavljala iste sistematizovane poslove „BB“. Zaključivanjem više ugovora na određeno vreme tuženi je postupao protivno odredbama zakona kojima je regulisan rad na određeno vreme, čime je zloupotrebio prava poslodavca. S obzirom na to da je tužilja neprekidno radila duže od dve godine na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz Zakon o radu, proizlazi zaključak da su po isteku 24 meseca, nastali uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je tužilja i nakon 28.11.2019. godine (kada je trebalo da joj prestane radni odnos, s obzirom da je radila 24 meseca neprekidno, na istim poslovima), nastavila da radi kod tuženog na osnovu saglasnosti poslodavca (imala je zaključen ugovor o radu). Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u granicama postavljenog tužbenog zahteva, u smislu odredbe člana 37. stav 1. i 6. Zakona o radu. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Revizijski navodi da je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme usled povećanog obima posla i realizacije projekata tuženog po ugovorima, su bez uticaja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedena oklonost nema značaja, zato što je do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme došlo istekom 24 meseca rada tužilje, na istim sistematizovanim poslovima na kojima je postojala stalna potreba za radom tužilje, a za suprotno, kako to pravilno zaključuju sudovi, tuženi nije dostavio dokaze.

S obzirom da je tužilji radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, to je pravilno kao nezakonito poništeno osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer se preobraženi radni odnos, sada kao radni odnos na neodređeno vreme, ne može zakonito otkazati zbog proteka vremena.

Kako se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, to je primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po ovom pravnom leku tuženi nije uspeo, te je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić