Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu osnovani navodi revizije o bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. istog zakona učinjenih u drugostepenom postupku. Tužilac je podneo preobražajnu (konstitutivnu) tužbu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, pa zato u pravnosnažno okončanom postupku nije pogrešno primenjen član 194. ZPP kojim su predviđeni slučajevi i uslovi pod kojima se može podneti tužba za utvrđenje (deklarativna tužba). Identifikacijom ugovora o radu u izreci prvostepene presude nije izvršena dopuna tužbenog zahteva, odnosno njegovo prekoračenje, a propust suda da odluči o tužiočevom zahtevu za vraćanje na poslove koje je obavljao do otkaza ugovora o radu nema uticaja na pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 29.12.2006. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što u periodu od 26.07.2006. godine do 24.11.2006. godine nije dolazio na rad i nije obavestio poslodavca da se nalazi u štrajku, odnosno nije štrajkovao u krugu preduzeća i tako postupio suprotno članu 5. stav 3. Zakona o štrajku. Tužilac je bio član sindikata „VV“ kod tuženog koji je doneo odluku o štrajku počev od 26.07.2006. godine. U donetoj odluci je kao mesto štrajka naveden krug tuženog preduzeća, bez bližeg označenja mesta njegovog održavanja. Tužilac je bio na bolovanju od 17.07. do 27.07.2006. godine a zatim je nastavio da koristi godišnji odmor u trajanju od 10 radnih, odnosno 14 kalendarskih dana. Dan pre isteka godišnjeg odmora tužilac se pridružio štrajkačima, o čemu je obavestio svoje rukovodioce, ali je već tada štrajkačima bilo zabranjeno da uđu u krug tuženog preduzeća. Tužilac je sa više drugih radnika tuženog potpisao izjave od 17. i 18.08, 31.10. i 20. i 24.11.2006. godine da sprovode štrajkačku delatnost i da im nije dozvoljen ulazak u fabrički krug tuženog. Štrajkačima je ulazak u krug tuženog preduzeća bio zabranjen još 04.08.2006. godine. Zbog toga su se štrajkači obratili i inspekciji rada, a 17.08.2006. godine pokušali su da uđu u fabrički krug u čemu su ih sprečili radnici obezbeđenja. Inspektor rada je 24.11.2006. godine, na zahtev više zaposlenih kod tuženog, između ostalog i tužioca, izvršio inspekcijski nadzor i zapisnički konstatovao da štrajkačima nije omogućeno da štrajkuju u krugu tuženog preduzeća.

Na osnovu ovako utvrđenog činjenično stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciiplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Prema članu 5. stav 3. Zakona o štrajku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 101/05), ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih, mesto okupljanja učesnika u štrajku ne može biti van poslovnih - radnih prostorija, odnosno van kruga poslovnog prostora zaposlenih koji stupaju u štrajk. Navedenim zakonom predviđeno je da organizovanje štrajka, odnosno učešće u štrajku pod uslovima predviđenim tim zakonom, ne predstavlja povredu radne obaveze i ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđenje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog, i ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa zaposlenog (član 14. stav 2).

U konkretnom slučaju, tužilac je po povratku sa godišnjeg odmora u avgustu 2006. godine započeo učešće u štrajku koji je, u skladu sa Zakonom o štrajku, organizovao sindikat tuženog čiji je tužilac bio član. Učešće tužioca u zakonito organizovanom štrajk, shodno članu 14. stav 2. Zakona o štrajku, ne predstavlja povredu radne obaveze ili radne discipline i ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa otkazom ugovora o radu. Tuženi je onemogućio štrajkače da se okupljaju u fabričkom krugu, zbog čega se tužiocu kao učesniku štrajka ne može pripisati u krivicu učešće u štrajku na način suprotan članu 5. stav 3. Zakona o štrajku.

Imajući izloženo u vidu, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Ovaj revizijski razlog tuženi obrazlaže osporavanjem pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno ocene izvedenih dokaza, zbog čega se ovaj vanredni pravni lek ne može izjaviti osim u nekom od slučajeva iz člana 403. stav 2. ZPP koji u ovom postupku nisu ostvareni.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1. ZPP - prema uspehu tuženog u tom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić