Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP, i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1989. godine na poslovima lekara specijaliste iz ... . Rešenjem Ministarstva zdravlja i zaštite životne okoline RS od 14.05.2001. godine je imenovan za direktora Zavoda za zaštitu zdravlja „Timok“ Zaječar. Tužilac je sa tuženim zaključio Ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti Re ../2006 od 31.07.2006. godine. Na osnovu odluke RZZO od 19.11.2010. godine, tužilac je imenovan za direktora Filijale RZZO za Zaječarski okrug sa sedištem u Zaječaru na mandat od četiri godine, a tuženi je 02.12.2010. godine, doneo rešenje o mirovanju radnog odnosa tužiocu za vreme odsustva sa rada zbog imenovanja na javnu funkciju, počev od 01.12.2010. godine. Rešenjem Ministarstva zdravlja RS od 19.01.2011. godine, tužilac je razrešen dužnosti direktora Zavoda za zaštitu zdravlja Timok Zaječar, a sa novim poslodavcem - Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje je zasnovao radni odnos na određeno vreme od 01.12.2010. godine, na mandatni period od četiri godine, koji je Aneksom od 10.12.2014. godine produžen i za vreme novog mandatnog perioda tužioca od četiri godine. Rešenjem Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje 12 broj 118-684/18 od 10.12.2018. godine, tužiocu je prestao radni odnos dana 16.12.2018. godine, zbog isteka perioda na koji je imenovan. Odmah po prijemu navedenog rešenja, vraćajući se iz Beograda dana 13.12.2018. godine odnosno 14.12.2018. godine, tužilac je kontaktirao zakonskog zastupnika tuženog i tom prilikom ju je obavestio da mu je prestao radni odnos u navedenoj filijali i da želi da se vrati u Zavod da radi kao specijalnista ... . Zatim je po preporuci zakonskog zastupnika tuženog, dana 18.12.2018. godine, podneo prijavu na oglas tuženog od 04.12.2018. godine, objavljen za prijem u radni odnos jednog izvršioca na radnom mestu lekara specijaliste ... ili doktora medicine na specijalizaciji iz ... . Navedeni konkurs je poništen dana 26.12.2018. godine, a dokumentacija koju je podneo tom prilikom vraćena je tužiocu 31.12.2018. godine. Rešenjem tuženog od 26.02.2019. godine, donetim na osnovu člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, tužiocu je otkazan Ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti Re ../2006 od 31.07.2006. godine i svi ugovori i aneksi ugovora kojima su izmenjena prava, obaveze i odgovornosti iz ugovora Re ../2006 od 31.07.2006. godine i utvrđeno da mu radni odnos prestaje 30.11.2010. godine, sa kojim danom je po osnovu rešenja o mirovanju radnog odnosa Zavoda za javno zdravlje „Timok“ Zaječar broj ../10 od 02.12.2010. godine odjavljen sa obaveznog osiguranja, zbog toga što se nije vratio na rad u roku od 15 dana od dana isteka mirovanja radnog odnosa određenog navedenim rešenjem tuženog od 02.12.2010. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje, i to ako se ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka mirovanja radnog odnosa iz člana 79. ovog zakona, odnosno neplaćenog odsustva iz člana 100. ovog zakona.

Odredbom člana 79. stav 1. tačka 4) navedenog zakona, propisano je da zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drugačije određeno, ako odsustvuje sa rada zbog izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca. Prema stavu 2. istog člana, zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ima pravo da se u roku od 15 dana od dana prestanka funkcije vrati na rad kod poslodavca.

Prema citiranoj odredbi zakona, nakon isteka perioda na koji je imenovan, zaposleni kome miruju prava i obaveze ima pravo da se u roku od 15 dana od dana prestanka funkcije vrati na rad kod poslodavca na isto ili drugo radno mesto, koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Pri tom, zakonom nije konkretizovan način ostvarivanja ovog prava zaposlenog, odnosno nije precizirano na koji način zaposleni može da realizuje svoje pravo da se vrati na rad kod poslodavca kod koga mu radni odnos miruje, što znači da zakon ne propisuje obavezu zaposlenog da svom poslodavcu dostavi pisani zahtev za vraćanje na rad.

U konkretnom slučaju, tužilac je po prestanku javne funkcije na koju je bio imenovan, u okviru zakonom propisanog prekluzivnog roka od 15 dana, preduzeo radnje kojima je tuženom manifestovao volju za realizovanjem svog prava da se vrati na rad kod tuženog kao specijalista ..., i to najpre usmeno u telefonskom razgovoru koji je obavio sa zakonskim zastupnikom tuženog, odmah po prijemu rešenja RFZO od 10.12.2018. godine, a zatim i radnjom podnošenja prijave na oglas tuženog dana 18.12.2018. godine, imajući u vidu da je to učinio po dobijenom uputu od zakonskog zastupnika tuženog. Sledom toga, nezakonito je osporenim rešenjem tuženog od 26.02.2019. godine otkazan Ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti Re ../2006 od 31.07.2006. godine i utvrđeno da mu radni odnos prestaje 30.11.2010. godine, budući da je tužilac u konkretnom slučaju postupio saglasno članu 79. stav 2. Zakona o radu i stavio se na raspolaganje tuženom (poslodavcu) u zakonom određenom prekluzivnom roku.

Sud je kao neosnovane ocenio navode revizije iz razloga što odredba člana 79. stav 2. Zakona o radu utvrđuje pravo na aktiviranje umirovljenog radnog odnosa, koje pravo nastaje s prestankom razloga zbog kojeg je određeno mirovanje prava kao i da se to pravo može ostvariti u određenom roku vraćanjem zaposlenog na rad na isto ili drugo odgovarajuće radno mesto, pri čemu, kako je to i napred navedeno, tom odredbom nije konkretizovano na koji način zaposleni može da realizuje svoje pravo da se vrati na rad kod poslodavca kod koga mu radni odnos miruje. To znači da zakon ne propisuje obavezu zaposlenog kome miruju prava i obaveze iz stava 1. člana 79. ZOR, da svom poslodavcu, kao vid aktiviranja radnog odnosa, kako to pogrešno smatra tuženi dostavi pisani zahtev za vraćanje na rad. Kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, zaposleni može na razne načine da ostvari ovo svoje pravo, odnosno da na bilo koji način i bilo kojom radnjom kojom bi poslodavcu jasno stavio do znanja da se vraća rad, manifestuje svoju nameru da se vrati na rad u zakonom propisanom roku od 15 dana. U dokaznom postupku pred prvostepenim sudom, izvedenim dokazima je na nesumnjiv način utvrđeno da je tužilac poslodavcu, u zakonskom roku po prestanku funkcije, jasno manifestvovao svoju volju da se koristi svojim pravom na vraćanje na rad, pre isteka prekluzivnog roka, koji je isticao 31.12.2018. godine. Ovo iz razloga što je odmah po prijemu rešenja o otkazu ugovora o radu od strane RFZZO od 10.12.2018. godine, zbog isteka mandatnog perioda, koje mu je uručeno u decembru 2018. godine, u telefonskom razgovoru sa zakonskim zastupnikom tuženog, saopštio da mu se stavlja na raspolaganje što je, u tom delu, svojim iskazom potvrđeno i od strane BB, saslušanog u svojstvu svedoka, koji je zajedno sa tužiocem, u tom momentu, bio u autu, saopštavajući i njemu da se vraća na rad u Zavod. Time je tužilac poslodavcu jasno manifestvovao nameru da se koristi svojim pravom na vraćanje na rad. Ovo posebno što zakonski zastupnik tuženog VV, direktorka tuženog, saslušana u svojstvu parnične stranke, nije izričito negirala da je od strane tužioca obaveštena o nameri da se vrati na rad, već je istakla „da je za nju važeće, to što do nje dođe pisanim putem“, što kod činjenice da zakon ne propisuje obavezu zaposlenog da svom poslodavcu dostavi pisani zahtev za vraćanje na rad, dodatno potkrepljuje tvrdnju tužioca da se na napred navedeni način usmeno, razgovorom preko telefona, odmah po prestanku funkcije, stavio na raspolaganje tuženom, odnosno izrazio jasnu nameru da se po prestanku mirovanja prava koristi svojim pravom vraćanja na rad kod poslodavca.

Pored navedenog u prethodnom stavu obrazloženja, po preporuci zakonskog zastupnika tuženog, tužilac je dva dana po prestanku funkcije, dana 18.12.2018. godine u oviru plekluzivnog roka iz člana 79. stav 2. ZOR, podneo i prijavu na raspisani javni oglas od 04.12.2018. godine, što upućuje na zaključak da je tužilac i na ovaj način, a nakon usmenog obaveštenja telefonom, zakonskog zastupnika tuženog u decembru 2018. godine, i to pre podnošenja prijave na oglas, jasno i nedvosmisleno tuženom stavio do znanja da želi da se vrati na rad. Preduzimajući ovu radnju, i to po preporuci zakonskog zastupnika tuženog, kao pravno nekvalifikovano lice postupajući savesno, jasno je izrazio nameru i volju da se vrati na rad kod tuženog. Stoga nezavisno od činjenice što u stanju mirovanja, radni odnos traje, a prava i obaveze iz tog odnosa miruju, tako da su van upotrebe sve dok prestankom razloga za mirovanje ne ožive, sama prijava na oglas u prethodno navedenim okolnostima, se ima smatrati javljanjem na rad kod tuženog po prestanku fukcije u roku od 15 dana. S obzirom da je kod tuženog raspisan oglas, upravo za radno mesto lekara specijaliste ... na kome je tužilac radio pre nego što je postavljen na javnu funkciju, te da je konkurs na koji je konkurisao jedino tužilac, poništen, da se zaključiti da je tuženi kao poslodavac želeo da uskrati pravo tužiocu kao zaposlenom koji je ostvario pravo na mirovanje radnog odnosa da se nakon mirovanja ponovo vrati na rad, što ukazuje na postupanje tuženog suprotno načelu savesnosti i poštenja u konkretnoj situaciji. Dakle, ako radni odnos miruje, a lice sa tim statusom po isteku mirovanja preduzme u zakonom propisanom roku sve radnje u cilju vraćanja na rad, radni odnos mu ne može prestati, osim po sili zakona i zbog navršenog radnog veka. Zbog svega navedenog, po oceni ovoga suda, odluke nižestepenih sudova su pravilne i na zakonu zasnovane.

Imajući u vidu navedeno, kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, osnovan je zahtev za njegovo vraćanje na rad, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, pravilnost pobijane drugostepene presude se neosnovano osporava izjavljenom revizijom, s tim da se osnovom člana 407. stav 2. ZPP revizijom ne može osporavati utvrđeno činjenično stanje.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković