U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji su punomoćnici Slobodan Nikotić, advokat u ... i Goran Đurković, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 1501/16 od 21.02.2018. godine, u sednici veća održanoj 13.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 1501/16 od 21.02.2018. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 327/14 od 15.01.2016. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 231.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude, pa do isplate, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Drugi osnovni sud u Beogradu je presudom broj P1 327/14 od 15.01.2016. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje, pa je poništio kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 19.06.2012. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te je obavezao tuženog da tužilju vrati na rad i rasporedi je na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanjima i sposobnostima, u roku od 8 dana, te da joj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 177.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.01.2016. godine do isplate, sve u roku od 8 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 1501/16 od 21.02.2018. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje. Drugim stavom izreke je preinačio rešenje o troškovima postupka sadržanih u prvostepenoj presudi, tako što je odbio zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove postupka. Trećim stavom izreke je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena i da je osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede postupka na koju revizija ukazuje, a odnosi se na manjkavosti u zastupanju tužene, jer je Državni pravobranilac ovlašćen da zastupa tuženog na osnovu člana 11. Zakona o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“ broj 55/2014).

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja kod tuženog radila od 1975. godine na poslovima vaspitača defektologa i da je vodila grupu u muškom paviljonu i to ..-tu obrazovnu vaspitnu grupu. Po ustaljenoj praksi da se u odsustvu nekog od kolega preuzme i njegova grupa, tužilja je 23.04.2012. godine preuzela i grupu VV. U grupi koju je preuzela bio je i štićenik GG, koji je bio uočen kao korisnik rizičnog ponašanja. Tužilja je sa njim imala izuzetno dobar emotivni kontakt s obzirom na činjenicu da je i ranije preuzimala istu grupu i kada je ona vodila tu grupu GG nikada nije pokušao da pobegne. Kritičnog dana u grupi koju je tužilja vodila je bilo 14 muških korisnika, a isti broj je bio i u grupi koju je preuzela od VV. O rizičmim korisnicima zaposleni su se međusobno informisali i o njima saznavali iz knjige primopredaje, a tužilji nije bilo lično poznata ni jedna mera ili odluka da je doneta od strane tuženog usmeno ili pismeno, koja se odnosi na čuvanje rizikokorisnika, osim što su u odnosu na njih imali pažnju. Kritičnog dana, prilikom odlaska na večeru, u vreme pripreme, jedan korisnik nije mogao da se obuče sam i tražio je pomoć, te je tužilja otključala njegovu spavaonu, a ostali korisnici među kojima je bio i GG su stajali u hodniku ispred spavaonice. Tužilja se zadržala oko dva minuta oblačući jaknu korisniku i tom prilikom je leđima bila okrenuta hodniku i nije mogla da vidi GG, koga je ostavila u hodniku pored vrata sobe u koju je ušla sa korisnikom da mu obuče jaknu. Tužilja je mislila da je dovoljno što su vrata otvorena, ali je u jednom momentu GG izašao, tiho se udaljio, a tužilja nije čula i ne zna kako je napustio prostoriju u kojoj je bio. Tužilja je nakon toga odmah reagovala obaveštavajući nadležne o ovom događaju. Pored GG u obe grupe koje je tužilja čuvala toga dana je bilo oko 10-tak rizikokorisnika.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu, jer je tužilja kritičnog dana kada je korisnik GG pobegao, učinila sve što je bilo u njenoj moći i prema njenim ovlašćenjima da svojim obavezama odgovori u potpunosti i da vrši kontrolu u najboljem interesu svih korisnika. Zaključio je da rad vaspitača sa 28 muških korisnika među kojima su i oni sa rizičnim ponašanjem se ne može smatrati optimalnim u skladu sa propisanim brojem štićenika u jednoj muškoj grupi (prema Pravilniku o organizaciji rada i radu sa korisnicima tuženog optimalni broj u muškom paviljonu iznos između 14 i 18 korisnika).

Drugostepeni sud je zauzeo suprotan stav o odgovornosti tužilje. Cenio je član 3. Pravilnika o merama pojačanog nadzora kod tuženog od 21.12.2009. godine, Pravilnik o organizacija rada i rada sa korisnicima tuženog od 19.08.2012. godine, pa je ocenio da tužilja u konkretnom slučaju nije preuzela mere obezbeđenja, sprečavanja bekstava, otvaranje i zatvaranje vrata (učionica, odnosno spavaonica), propuštajući da vizuelno prati ponašanje GG za koga je tužilja znala da je rizikokorisnik, sklon samovoljnom udaljenju, pa je tu nepažnju GG iskoristio i pobegao, jer ga je ostavila sa drugim korisnicima u hodniku zgrade, a ona ušla u spavaonu kako bi obukla drugog korisnika i tom prilikom ostala leđima okrenuta GG, tako da ga nije mogla videti. Ocenio je da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđene članom 23. stav 1. tačka 1. ugovora o radu zbog neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza i u pogledu radne obaveze, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, zadatak koji se postavlja zaposlenom mora biti objektivno izvodljiv – moguć u određenom vremenskom periodu, što se ispituje u svakom konkretnom slučaju. Da bi otkaz bio zakonit potrebno je da zaposleni objektivno moguć zadatak nije ostvario svojom krivicom – nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem.

U konkretnom slučaju tužilja koja je kod tuženog radila od 1975. godine na mestu vaspitača defektologa je pored grupe za koju je bila zadužena sastavljenom od 14 muških korisnika preuzela i grupu odsutnog kolege VV, takođe sastavljenom od 14 muških korisnika. Prema Pravilniku o organizaciji rada i rada sa korisnicima koji je bio na snazi u vreme otkaza je članom 66. stav 3. alineja 3 propisano da se rad sa korisnicima po pravilu odvija u grupama u muškom paviljonu, vaspitno obrazovna i negovateljska grupa broji od 14 do 18 korisnika. U preuzetoj grupi bio je i korisnik GG koji je prepoznat kao korisnik rizičnog ponašanja, a pored njega je bilo još nekoliko rizikokorisnika. Tužilji je bilo poznato da je GG sklon samovoljnom udaljavanju. Iz opisanog događaja proizilazi da se tužilja nije udaljavala od grupe o kojoj je vodila računa, da ih nije ostavljala same, ali je u jednom trenutku ušla u spavaonu jednog korisnika da bi mu pomogla oko oblačenja, ostavila je vrata od sobe otvorena, a nekoliko korisnika je bilo pred vratima među kojima je bio i GG koji toga dana nije pokazivao sklonost ka udaljavanju, ali je neopaženo iskoristio tu situaciju i udaljio se, što je tužilja odmah i primetila nakon što je izašla u hodnik i prijavila taj događaj.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda zadatak koji je postavljen tužilji da se stara od grupi od ukupno 28 muških korisnika nije bio objektivno moguć. Nemoguće je za bilo kog vaspitača, pa ni za tužilju da iz vidokruga ne ispušta 28 korisnika koje vodi po objektu, na večeru, u spavaonice i kojima i pojedinačno mora da posveti dužnu pažnju. Tužilja je pomagala korisniku da obuče jaknu što je bila njena obaveza, ali je taj trenutak iskoristio visokorizičan korisnik i udaljio se iz hodnika.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09) da se tužilji otkaže ugovor o radu, pa je preinačio drugostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilje, a kao posledicu poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je naložio reintegraciju zaposlenog na osnovu člana 191. Zakona o radu.

Kako je Vrhovni kasacioni sud prenačio nižestepenu presudu, to je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka, pa je obavezao tuženog da tužilji nadoknadi troškove u ukupnom iznosu od 231.000,00 dinara, u roku od 15 dana. Troškovi postupka se odnose na sastav tužbe i jednog postupka po 16.500,00 dinara (33.000,00 dinara), pristup na 8 održanih ročišta u prvostepenom postupku po 18.000,00 dinara (144.000,00 dinara), za pristup na tri ročišta pred drugostepenim sudom po 18.000,00 (54.000,00 dinara). Troškovi postupka su odmereni prema važećoj Advokatskoj tarifi na osnovu člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP. Iako je tužilja uspela sa revizijom troškovi sastava revizije se ne dosuđuju, jer nije postavila zahtev za naknadu tih troškova na osnovu člana 163. stav 2. ZPP. Na troškove postupka dosuđena je i zakonska kamata na osnovu člana 277. ZOO i člana 43. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 106/15, 106/16- autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje).

Na osnovu svega izloženog, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić