U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Slađane Nakić- Momirović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Kozomora, advokat iz ... protiv tuženog „BB“ ..., koga zastupa Milan Gucunja, advokat iz ..., radi zaštite od zlostavljanja na radu i diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2478/16 od 17.08.2016. godine, u sednici održanoj 18.01.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2478/16 od 17.08.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 22/15 od 08.06.2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je u periodu od 19.09.2014. do 05.05.2015. godine diskriminisana kod tuženog zbog zdravstvenog stanja člana njene porodice - sina i njenog zdravstvenog stanja na taj način što joj je u dva navrata otkazan ugovor o radu, zbog navodnih tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te da se tuženom zabrani takvo dalje diskriminatorsko postupanje; da je tužilja u periodu od 29.12.2014. do 05.05.2015. godine pretrpela zlostavljanje na radu aktivnim postupanjem odgovornog zaposlenog tuženog, koje je imalo za cilj povredu ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, nedavanjem radnih zadataka i nevraćanjem na rad, koje nije opravdano potrebama procesa rada, izazivanje straha kod tužilje za njeno dalje radno i profesionalno angažovanje i navođenje da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos sporazumom ili otkazom ugovora o radu; da se zabrani tuženom vršenje ponašanja koje predstavlja zlostavljanje, kao i dalje vršenje zlostavljanja, odnosno ponavljanje takvog zlostavljanja; da se obaveže tuženi da tužilji isplati nematerijalnu štetu propisanu odredbom člana 200. ZOO u vidu pretprljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 100.000,00 dinara, povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti u iznosu od 100.000,00 dinara, kao i zbog pretrpljenog straha u iznosu od 70.000,00 dinara, u ukupnom iznosu od 270.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate; da se odredi objavljivanje ove presude donete u skladu sa odredbom člana 30. stav 1. tačka 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja u dnevnom listu „Dnevnik“ iz ..., kao i da se obaveže tuženi da tužilji isplati troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude do isplate. Obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 78.100,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate. Tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksa u ovom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2478/16 od 17.08.2016. godine, stavom prvim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka preko iznosa od 43.600,00 dinara pa do iznosa od 78.100,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tužilje i prvostepena presuda je potvrđena u preostalom delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odlučeno o diskriminaciji, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 31.12.2002. godine tužilja je sa poslodavcem zaključila ugovor o radu na neodređeno vreme, za .... Dana 23.02.2012. godine direktor tuženog doneo je Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, koji je menjan više puta. Izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 19.11.2012. godine, u organizacionom delu tehnički sektor, odeljenje dorada, ukinuti su poslovi ... u proizvodnom pogonu i formiran je organizacioni deo odeljenje integralnog menadžment sistema (skraćeno odeljenje IMS). Radnici koji su raspoređeni u odeljenja IMS, na radna mesta manipulant IMS za ..., bili su zaduženi za ... u proizvodnim objektima, oko objekata, zajedničkim prostorijama i kruga fabrike. Pre nego što su raspoređeni u ovo odeljenje radnici koji su imali problem sa zdravljem su bili pozvani na sastanak kod poslodavca i tada im je rečeno da se formira novo odeljenje i da će ukoliko pristanu, biti raspoređeni u to odeljenje da bi im se olakšao proces rada zbog njihovog zdravstvenog stanja. U odeljenje IMS su bili raspoređeni oni koji su imali neki vid invaliditeta ili su često bili na bolovanjima, pa su na ovaj način oni raspoređeni na lakše radno mesto, a proces proizvodnje je mogao normalno da se odvija. Tužilja je raspoređena na poslove manipulant IMS za održavanje ... Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova poslodavca. Aneksom ugovora o radu od 01.03.2013. godine izvršeno je usklađivanje odredbi ugovora o radu od 31.12.2002. godine sa odredbama Pravilnika o radu od 20.02.2013. godine, pa je tužilja raspoređena na poslove manipulant IMS za .... Izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji od 10.09.2013. godine, u organizacionom delu, odeljenju IMS, uvedeni su poslovi manipulant IMS za ..., a aneksom ugovora o radu od 12.11.2013. godine tužilja je raspoređena na ove poslove. Dana 11.09.2014. godine donet je Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji, kojim je ukinuto odeljenje IMS, čime su ukinuti i poslovi manipulant IMS za ... na kojima je tužilja radila. Zbog toga je tuženi 29.09.2014. godine održao sastanak sa radnicima iz odeljenja IMS i predočio im da nema više potrebe za njihovim radom, te da će biti proglašeni tehnološkim viškom. Rešenjem tuženog od 29.09.2014. godine tužilji je otkazan ugovor o radu od 31.12.2002. godine, sa svim pripadajućim aneksima i prestao joj radni odnos zaključno sa 01.10.2014. godine, zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Takođe je utvrđeno da je istog dana tuženi doneo rešenje o prestanku radnog odnosa i drugim zaposlenima u odeljenju IMS iz istih razloga. Tužbu sudu radi poništaja otkaza ugovora o radu tužilja je podnela 26.11.2014. godine, a postupak još nije pravnosnažno okončan. Rešenjem inspektora Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja RS od 22.12.2014. godine odloženo je izvršenje rešenja o prestanku radnog odnosa od 29.09.2014. godine, pa je tuženi doneo rešenje 29.12.2014. godine, kojim je stavio van snage rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu tužilji i ona je formalno vraćena na radno mesto na kome je radila do otkaza, iako je to radno mesto ukinuto, jer poslodavac nije imao radno mesto na kojem bi mogao da je rasporedi u skladu sa njenom radnom sposobnošću i sistematizacijom. Tuženi je 30.12.2014. godine doneo rešenje kojim je tužilja upućena na plaćeno odsustvo zbog prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do koga je došlo bez krivice zaposlenog, počev od dana dostavljanja rešenja pa dok traju razlozi prekida rada, a najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Tužilja nije tražila poništaj ovog rešenja. Nakon što je istekao period plaćenog odsustva, tužilji je doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora. Odbila je ponudu da se na određeno vreme zaposli u uslužnoj firmi, jer se radilo o poslu na šest meseci, a smatrala je da je s obzirom na psihičko-fizičko stanje, nije u stanju da na jakom suncu ili vetrometini čisti krug fabrike, iako je sve te poslove ranije obavljala kao radnik zaposlene u odeljenju IMS. Nakon stavljanja van snage rešenja o otkazu i vraćanje na rad tužilja faktički nije radila ni jedan dan kod tuženog, ali su joj tekla sva prava iz radnog odnosa. Tuženi je pokušao da tužilji pomogne na taj način što bi njenog sina VV, kao lice sa posebnim potrebama, angažovao na neki način, od čega se odustalo po saznanjima da tužiljin sin uopšte nema radne sposobnosti. Nakon što je iskoristila godišnji odmor, rešenjem tuženog od 05.05.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za radom zaposlene usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Tužilja je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pokrenula spor protiv tuženog radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 05.05.2015. godine, koji je u toku kao i spor po prethodnom rešenju o otkazu ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje, jer su pravilno zaključili da se u konkretnoj situaciji ne radi o diskriminaciji na radu.

Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09) propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva, na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti, ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Prema članu 16. istog zakona zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilja u periodu od 19.09.2014. do 05.05.2015. godine nije diskriminisana kod tuženog zbog zdravstvenog stanja njenog sina, kao i zbog njenog zdravstvenog stanja, na taj način što joj je u dva navrata otkazan ugovor o radu zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, jer je svim zaposlenim kod tuženog u odeljenju IMS prestao radni odnos i otkazani su im ugovori o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te da u ovim radnjama tuženog ne postoje bilo kakvi elementi diskriminacije u odnosu na tužilju zbog njenih ličnih svojstava. Kao osnov za otkaz ugovora o radu tužilji nisu bila njena lična svojstva (roditelj deteta sa posebnim potrebama), a ni dužina bolovanja zbog bolesti deteta (od 1993. do 1998. godine), jer ta svojstva nisu korišćena u svrhu onemogućavanja tužilje u jednakim pravima sa ostalim zaposlenima. Naime, tužilja je u vreme osnivanja odeljenja IMS pristala na raspoređivanje u novoformirano odeljenje IMS, prihvatila ponuđene poslove u tom odeljenju (uz uvećanje koeficijenta) i nije zahtevala poništaj istog, a pri proglašenju tehnološkim viškom nije imala različit tretman od drugih zaposlenih u tom odeljenju, s obzirom da su svi proglašeni tehnološkim viškom.

Pored toga, tužilja u vreme formiranja ovog odeljenja 2012. godine nije imala nikakav oblik invaliditeta (invaliditet joj je utvrđen 2013. godine na njen zahtev), a zbog bolesti deteta je bila odsutna pre formiranja tog odeljenja, pa se ne može smatrati ni da spada u krug lica sa istim ili sličnim ličnim svojstvima zajedno sa invalidnim licima i onima koji često odsustvuju sa posla iz zdravstvenih razloga, zbog čega ne može biti govora ni o neposrednoj, a ni o posrednoj diskriminaciji ( čl. 6. i 7. Zakona o zabrani diskriminacije).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić