Prvostepeni sud je doneo presudu zbog propuštanja, nakon što je tužilja 28.04.2021. godine podnela tužbu protiv tuženog radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u iznosima od po 1.000,00 dinara za svaki mesec perioda od aprila 2018. do decembra 2020. godine sa zakonskom zateznom kamatom u označenim periodima dospelosti. Tuženom je tužba dostavljena 17.05.2021. godine, uz rešenje suda od 13.05.2021. godine kojim mu je naloženo da u roku od 30 dana od prijema tog rešenja podnese odgovor na tužbu i kojim je upozoren na posledice propuštanja. Kako u određenom roku tuženi nije podneo odgovor na tužbu sud je, primenom člana 350. ZPP, doneo presudu zbog propuštanja kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, našavši da su za to ispunjeni svi zakonski uslovi. Odlučujući o tužiljinoj žalbi i imajući u vidu da je tužilja postavila jasno opredeljen tužbeni zahtev, koji je u celosti usvojen presudom zbog propuštanja, drugostepeni sud je zaključio da žalbeni navodi o nedostacima tužbe u pogledu visine tužbenog zahteva nisu od uticaja na pravni interes za izjavljivanje žalbe, s obzirom da je prvostepeni sud, usvojivši tužbeni zahtev tužilje, postupio na način propisan odredbom člana 3. stav 1. ZPP - u granicama postavljenog tužbenog zahteva, zbog čega tužilja nema pravni interes za izjavljivanje žalbe, pa je tužiljinu žalbu odbacio primenom člana 389. u vezi s članom 378. ZPP.

Pravilna je odluka drugostepenog suda.

Revizijsko ukazivanje tužilje da je sud trebalo da primeni odredbu člana 9. ZPP i da spreči zloupotrebu prava od strane tuženog (propuštanjem da odgovori na tužbu čime je omogućio donošenje presude na osnovu propuštanja i „značajno smanjio naknadu troškova“ koje duguje tužilji“), s obzirom da je tužilja u tužbi predložila i da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost utvrđenja visine dugovanih iznosa nije od uticaja na drugačiju odluku. Prema odredbama člana 3. ZPP, u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (stav jedan), a stranke mogu slobodno da raspolažu zahtevima koje su postavile u toku postupka, da se odreknu zahteva, priznaju zahtev protivne stranke i da se poravnaju (stav dva), pri čemu sud neće da dozvoli raspolaganje stranaka koje su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima (stav tri). U postupku u parnicama iz radnih odnosa primenjuju se odredbe ZPP iz članova 436. do 441. ZPP, s tim da ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, primenjuju se i ostale odredbe ovog zakona (član 436).

Dakle, tužilja je tužbom zahtevala isplatu naknada koje se odnose na troškove za ishranu u toku rada i naknadu za korišćenje godišnjeg odmora u jasno označenim iznosima za period od aprila 2018. zaključno sa decembrom 2020. godine s kamatom i, s tim u vezi, postavila jasan i određen zahtev. Tužilja, čijom radnjom se pokreće parnični postupak (podnošenjem tužbe) i o čijem zahtevu se donosi sudska odluka, je bila ovlašćena da svoj tužbeni zahtev, ukoliko je smatrala da su dugovani iznosi viši, postavi i u višem iznosu, ali to nije učinila. Po takvom određenom novčanom potraživanju prvostepeni sud je, po prijemu tužbe, postupio u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, pripremajući glavnu raspravu u smislu čl. 289, 296. i 297. ZPP, dostavivši tuženom odgovor na tužbu uz upozorenje o posledicama propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu. Tuženi nije podneo odgovor na tužbu u određenom roku, čime je postupio na jedan od mogućih načina, u skladu sa svojim procesnim ovlašćenjima. Sud je, zaključivši da su ispunjeni uslovi iz člana 350. ZPP, doneo presudu zbog propuštanja kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje. U takvoj situaciji prvostepeni sud je odlučio u granicama stavljenog tužbenog zahteva i tužbeni zahtev tužilje usvojio, te je drugostepeni sud pravilno ocenio da tužilja nema pravni interes za žalbu upravo zbog toga što je njen tužbeni zahtev u celosti usvojen.

Nije osnovano ni ukazivanje revidenta na različito postupanje prvostepenih sudova u istovrsnim sporovima kada tuženi ne dostavi odgovor na tužbu (u kojim tužbeni zahtevi ne budu usvojeni ili se žalbe tužilaca tretiraju kao predlozi za vraćanje u pređašnje stanje) i ukazivanje na to da se revizija izjavljuje i s pozivom na član 404. ZPP. U konkretnom slučaju revizija nije izjavljena protiv meritorne odluke (presude), već protiv rešenja, a posebna revizija iz člana 404. ZPP može se izjaviti samo protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić