U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Ninić, advokat iz ..., protiv tužene Nadice Ilić, vlasnika Agencije za marketing „Poslovne strane“ iz Niša, čiji je punomoćnik Filip Domazet, advokat iz ..., radi utvrđenja postojanja faktičkog radnog odnosa i isplate minimalne zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2151/2019 od 27.05.2020. godine, u sednici veća održanoj 22.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2151/2019 od 27.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2151/2019 od 27.05.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2748/2018 od 22.05.2019. godine, kojom je stavom prvim izreke, odbačena, kao neblagovremena, tužba u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac 05.05.2016. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene kao preduzetnika sa poslovnim imenom „Nadica Ilić PR'' Agencija za konsalting poslovne strane“ Niš, stavom drugim izreke odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu naknadi štetu u vidu minimalnih zarada za period od maja 2016. godine zaključno sa 10.10.2017. godine, u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim u ovom stavu izreke i stavom trećim izreke obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa Agencijom za konsalting „Poslovne strane“ Niš, čiji je vlasnik tužena kao preduzetnik, 24.10.2016. godine zaključio ugovor o volontiranju, na period od dva meseca, na poslovima ... u ... .

Tužilac tvrdi da je kod tužene 05.05.2016. godine počeo sa radom, da je radio sve do 10.10.2017. godine, da se sa tuženom sporazumeo oko zaključenja ugovora o radu, poverenih poslova i visine zarade, ali da je tužena sve vreme rada tužioca kod tužene odugovlačila i izbegavala svoju obavezu zaključenja ugovora o radu. Tužbenim zahtevom traži da se utvrdi da je 05.05.2016. godine kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, kao i da se tužena obaveže da mu isplati minimalnu zaradu za period od maja 2016. godine zaključno sa 10.10.2017. godine, kao danom prestanka rada.

Tužena je osporavala tužbeni zahtev navodeći da je, osim u periodu volontiranja, tužioca samo povremeno radno angažovala na poslovima krečenja kancelarija, podele letaka itd., za koje angažovanje je dobijao konkretno ugovorenu naknadu, ali da nije imala potrebe za radnim angažovanjem tužioca na poslovima iz delatnosti agencije.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz člana 32. stav 2. i 195. Zakona o radu, pravilno ocenili da je tužba tužioca u delu tužbenog zahteva za utvrđenje radnog odnosa neblagovremena, zbog čega je tužba u tom delu odbačena, a da je tužbeni zahtev u delu za isplatu zarade neosnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005…113/2017) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. istog člana propisano je da je rok za pokretanje spora 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Ovaj rok je prekluzivni rok materijalnog prava, pa posledica propuštanja roka za podnošenje tužbe tužbu čini neblagovremenom.

U konkretnom slučaju, tužilac tužbom traži utvrđenje radnog odnosa, koje pravo je po tvrdnji tužbe tužiocu povređeno prestankom rada tužioca kod tužene – 10.10.2017. godine kada je konačno saznao za povredu prava, pa je narednog dana počeo da teče rok od 60 dana za podnošenje tužbe. Kako je tužba podneta 04.10.2018. godine, dakle, po isteku zakonom propisanog roka za njeno podnošenje i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužba u ovom delu zahteva nije blagovremena. S obzirom da je neblagovremena tužba u pogledu zahteva za utvrđenje radnog odnosa, nije relevantno revizijsko ukazivanje na primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Propuštanje prekluzivnog roka za podnošenje tužbe za utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme u smislu člana 32. Zakona o radu, dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. U vezi sa tim, izvedenim dokazima nije utvrđeno da je radno angažovanje tužioca od strane tužene u spornom periodu, bez zaključenog ugovora o radu, imalo sve karakteristike radnog odnosa u pogledu međusobnih prava i obaveza poslodavca i zaposlenog, usled čega bi mu pripadalo pravo na naknadu zarade čiju isplatu tužbom traži.

Neosnovano je ukazivanje tužioca u reviziji na različitu sudsku praksu u istoj ili bitno sličnoj činjenično pravnoj situaciji, s pozivom na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 827/2015 od 27.10.2015. godine. U tom postupku je tužba radi utvrđenja radnog odnosa danom stupanja na rad podneta blagovremeno, a ocenjeno je da činjenica da tužilac u periodu radnog angažovanja bez zaključenog ugovora o radu nije tražio zaštitu svog radnopravnog statusa ne može dovesti do gubitka prava iz radnog odnosa, između ostalog i prava na zaradu i uplatu odgovarajućih doprinosa.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu zarade za period radnog angažovanja kod tužene po osnovu zaključenog ugovora o volontiranju od 24.10.2016. godine. U smislu člana 2. Zakona o volontiranju („Službeni glasnik RS“ br. 36/10) volontiranje je organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, a u smislu člana 10. istog zakona volonter nema pravo na novčanu naknadu ili drugu imovinsku korist za volontiranje. Tužilac tužbeni zahtev nije zasnovao na tvrdnji, koju ističe u reviziji, da je tužena angažovanjem tužioca u periodu važenja ugovora o volotiranju povredila načelo zabrane zloupotrebe volontiranja propisano članom 8. istog zakona, niti je na tu okolnost predlagao izvođenje dokaza, zbog čega su ti navodi bez uticaja na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić