U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP, obzirom da je u ovoj parnici odlučeno o tužbi postavljenoj u skladu sa članom 194. ZPP, suprotno revizijskim navodima.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog. Pobijanim rešenjem od 23.10.2006. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu u smislu člana 179. tačka 3. Zakona o radu i čl. 110. i 111. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, zbog učinjene povrede radne dužnosti propisane članom 18. Zakona o štrajku, iz razloga što je kao učesnik štrajka, otpočetog Odlukom sindikata „Nezavisnost“ od 20.07.2006. godine, tokom 26., 27. i 28.07.2006. godine sa ostalim štrajkačima blokirao glavni kolski ulaz u krug fabrike tuženog i na taj način onemogućio odvijanje saobraćaja iz kruga fabrike, kao i prema krugu fabrike. Blokada kapije je trajala tokom tri navedena dana, a zaposleni je u njoj imao aktivno učešće, na koji način je poslodavac onemogućen da raspolaže sredstvima kojima je obavljao delatnost, kao i da ih koristi, da vrši otpremu već gotove robe, kao i da vrši dovod sirovina. Tužiocu je prethodno upućeno upozorenje o otkaznim razlozima na koje se izjasnio i zatraženo je mišljenje sindikalne organizacije. Utvrđeno je da je Odlukom sindikata „Nazavisnost“ od 21.07.2006. godine je odlučeno o stupanju u štrajk, da će štrajk početi 26.07.2006. godine u 06,00 časova sa početkom rada prve smene i da će trajati do ispunjenja zahteva zaposlenih, a kao mesto štrajka je određen krug preduzeća, bez bližeg određenja mesta na kome će se održati. Na početku, prva tri dana, štrajk se odvijao u blizini kapije preduzeća i radnici su povremeno prilazili kapiji, nakon čega je generalni direktor tuženog počeo da donosi rešenja o udaljenju sa rada, a zatim i rešenja o otkazu ugovora o radu, pa tako i rešenje za tužilju. Tužilac je bio član sindikata „Nezavisnost“ koji je organizovao štrajk i učenisnik štrajka, ali nije bio organizator ni član štrajkačkog odbora. Inspekcija rada je 01.08.2006. godine sačinila zapisnik, a tuženi se prilikom posete inspektora rada nije pozivao na nepravilnosti, niti su uočene nepravilnosti u organizovanju štrajka prilikom posete inspektora rada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan, navodeći da je imao u vidu odluke Apelacionog suda u Beogradu u kojima je, po identičnim tužbenim zahtevima drugih učesnika u štrajku, povodom istog štrajka, protiv istog tuženog, iznet i stav da su svi štrajkači stajali kod kapije i izrazili svoju saglasnost da učestvuju u grupi koja je sprečavanjem saobraćaja u krug preduzeća vršila pritisak na poslodavca da ispuni zahteve sadržane u odluci u štrajku, da su štrajkači javno manifestovali volju da poslodavca onemoguće da ispuni raspolaže sredstvima za obavljanje delatnosti, kao i da se nezakonito učešće u štrajku ostvaruje i samom činjenicom da učesnik štrajka i samim svojim prisustvom podržava nezakonito delovanje drugih učesnika štrajka, a što sve predstavnja otkazni razlog.

Suprotno, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, usvajanjem tužbenog zahteva. Naime, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, utvrđeno je da tužilac nije sprečavao radni proces poslodavca, da nije učestvovao u blokadi, odnosno nije sprečio prolaz vozila, s obzirom da nije učestvovao u grupi štrajkača koja je vršila blokadu kapije, već je stajao u parku gde su stajali ostali kako ne bi ometali prolaz. Iz tih razloga je, polazeći od radnji koje se tužiocu stavljaju na teret osporenim rešenjem, drugostepeni sud isto poništio, kao nezakonito.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema odredbi člana 61. Ustava Republike Srbije, zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 103/12), odredbama člana 14. stav 1. propisuje da organizovanje štrajka odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog.

Za razliku od učešća u zakonitom štrajku, koje se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbama člana 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica, imovine ili zdravlja ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa. Navedeni otkazni razlog međutim podrazumeva da postoji konkretno protivpravno postupanje - individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

Odredbom člana 179. tačka 3. Zakona o radu,(„Službeni glasnik RS“ br. 24/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tužilac svojim radnjama aktivno učestvovao u sprečavanju nekog vozila da uđe u krug preduzeća odnosno da izađe iz njega, da je sprečavao radnike obezbeđenja da otvore kapiju ili usmeravao akciju ili izdavao uputstva ostalim štrajkačima, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Naime, samo prisustvo tužioca na mestu okupljanja štrajkača ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa, niti se može raditi o zajedničkom kolektivnom umišljaju učesnika štrajka da blokiraju kapiju, zbog čega je pravilno drugostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao da je tužilac preduzimao nezakonite radnje u smislu pravila iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku.

Navodima revizije kojima se ističe pogrešna primena materijalnog prava zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić