U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Karanović, advokat iz ..., protiv tuženog „INEX PLUS“ D.O.O. iz Beograda, čiji je punomoćnik Svetislav Jovanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1132/19 od 08.04.2019. godine, na sednici održanoj 26.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1132/19 od 08.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Bačkoj Palanci, presudom P1 49/2018 od 25.12.2018. godine, poništio je kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. ...-.../.../... od 13.07.2015. godine (stav prvi izreke). Obavezao je tuženog da isplati tužiocu na ime naknade štete usled nezakonitog otkaza jednu mesečnu zaradu u iznosu od 20.503,15 dinara i da Republičkom fondu za PIO uplati neuplaćene doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na teret poslodavca i na teret zaposlenog za period do 13.07.2015. godine, kao dana prestanka radnog odnosa (stav drugi izreke). Obavezao je tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 105.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do dana isplate, u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1 1132/19 od 08.04.2019. godine, usvojio je žalbu tuženog i preinačio presudu Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P1 49/2018 od 25.12.2018. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. ...-.../..../... od 13.07.2015. godine i obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza jednu mesečnu zaradu u iznosu od 20.503,15 dinara i da Republičkom fondu PIO uplati neuplaćene doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na teret poslodavca i na teret zaposlenog za period do 13.07.2015. godine, kao dana prestanka radnog odnosa i naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 105.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do dana isplate, u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja (stav prvi izreke). Obavezao je tužioca da naknadi tuženom troškove prvostepenog postupka u iznosu od 15.000,00 dinara, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U reviziji je, između ostalog ukazano na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 329/14 od 27.07.2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao zaposleni kod tuženog kao poslodavcem, zaključio je 04.02.2015. godine, ugovor o radu na određeno vreme u trajanju do šest meseci, zbog povećanog obima posla na poslovima fizičkog obezbeđenja sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno i ugovorenom zaradom u novčanom neto iznosu od 121,00 dinara po radnom času. Tužilac je u spornom periodu od 05.02.2015. godine, do donošenja osporenog rešenja od 13.07.2015. godine, obavljao poslove obezbeđenja u ... u ..., zajedno sa BB, BB i još jednim licem. Dana 26.06.2015. godine tužiocu je neposredni rukovodilac saopštio, da će biti upućen zajedno sa još tri radnika na godišnji odmor, posle čega će im prestati radni odnos zbog nastalog manjka u silosu koji su obezbeđivali. Dana 13.07.2015. godine, tuženi je doneo osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa, kojim je tužiocu kao zaposlenom na poslovima fizičkog obezbeđenja otkazan ugovor o radu od 04.02.2015. godine, do 13.07.2015. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, sa pravom na neisplaćenu zaradu i druga primanja ostvarena do prestanka radnog odnosa. Tuženi je krajem juna meseca 2015. godine na poslovima obezbeđivanja silosa u ... angažovao bez ugovora o radu četiri lica. Posle prestanka radnog odnosa, tužilac nije zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, niti je ostvarivao prihode na osnovu rada, dok je koristio novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje po odgovarajućem rešenju iste službe od 06.08.2015. godine. Tužilac živi sam i ima obavezu izdržavanja jednog deteta koje je povereno njegovoj bivšoj supruzi u iznosu od 7.000,00 dinara mesečno. Neto zarada koja je tužiocu isplaćena za mesec juni 2015. godine iznosila je 20.503,15 dinara (tužba je podneta 14.09.2015. godine).

Prvostepeni sud je polazeći od toga, da je tužiocu i ostaloj trojici radnika usmeno saopšteno da im radni odnos prestaje zbog navodnog višemilionskog manjka u silosu koji su obezbeđivali i što se radi o sasvim drugačijem obrazloženju u odnosu na ono koje je konstatovano u rešenju, kao i otkaznom razlogu, u smislu odredaba Zakona o radu, tačnije radi povredi radne obaveze koja podrazumeva bitno drugačiji postupak za otkazivanje ugovora o radu i koji postupak u konkretnoj situaciji nije sproveden, zaključio da se tužbom osnovano traži poništaj kao nezakonitog osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu, bez obzira na to što je između stranaka zaključen ugovor o radu na određeno vreme u trajanju do šest meseci i što je rešenje o otkazu tog ugovora doneto svega dvadesetak dana pre isteka roka, pod kojim je zaključen, a što ne znači da je tuženi kao poslodavac ovlašćen da u bilo kom trenutku trajanja tog perioda, nezavisno od zakonom propisanih razloga, otkaže ugovor o radu.

Drugostepeni sud je suprotno zaključku prvostepenog suda, zaključio da odredbama Zakona o radu nije predviđena obaveza poslodavca da u svojoj odluci, kao u konkretnoj situaciji kod prestanka radnog odnosa navodi i činjenice iz kojih se utvrđuje da je došlo do smanjenja obima posla, niti je sud ovlašćen da preispituje nastupanje okolnosti koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenog, jer nastupanje ovih promena, kao i organizacija načina poslovanja i struktura zaposlenih potrebna za uspešno poslovanje, predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku, za zaštitu prava zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Zatim, kako je u konkretnoj situaciji tužilac ugovor o radu od 04.02.2015. godine, kod tuženog zasnovao radni odnos na određeno vreme do šest meseci, najkasnije do 05.08.2015. godine i ugovor o radu tužiocu otkazan osporenim rešenjem od 13.07.2015. godine, kojim je određeno da mu radni odnos prestaje danom prijema, odnosno uručenja rešenja, što je i potvrđeno od strane tužioca da mu je rešenje uručeno 13.07.2015. godine u prostorijama tuženog, da je tuženi kao poslodavac u svakom momentu mogao doneti rešenje o prestanku radnog odnosa i otkazati ugovor o radu na određeno vreme, dakle i pre isteka šest meseci od zasnivanja radnog odnosa.

U sporu iz radnog odnosa, sud, zakonitost osporenog rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja.

Prema tome, pravilna je odluka drugostepenog suda o odbijanju tužbenog zahteva tužioca, kojim je tražio poništaj kao nezakonitog osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu i da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu isplatom jednomesečne zarade u iznosu od 20.503,15 dinara i da Republičkom fondu PIO uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na teret poslodavca i na teret zaposlenog za period do 13.07.2015. godine kao dana prestanka radnog odnosa. Ovo iz razloga, kako to zaključuje drugostepeni sud, da kako je zaključenim ugovorom o radu određeno da se ugovor zaključuje na period do šest meseci, što znači da isti nije zaključen na tačno određeno vreme i predviđa mogućnost otkaza pre isteka krajnjeg roka na koji je zaključen, te da je tuženi kao poslodavac u svakom momentu zbog prestanka potrebe za radom tužioca do isteka šest meseci od zaključenja ugovora mogao doneti rešenje o prestanku radnog odnosa i otkazati mu ugovor o radu na određeno vreme.

Kako je drugostepeni sud prilikom donošenja pobijane presude pravilno primenio odredbe člana 37. stav 1, 185. stav 5. i 190. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, sa izmenama i dopunama), to su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema tome, kako se odbija kao neosnovana revizija tužioca i navodi iz revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu, jer se daljim obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava, već se tužilac kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude da se nepotrebno ne bi ponavljalo, u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić