U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u sporu tužilaca V.R. iz B., M.Z. iz B. i M.R. iz Č., čiji je zajednički punomoćnik G.S., advokat iz N.S., protiv tuženog B. a.d. iz B.G., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz V., radi isplate po tužbi i utvrđenja ništavosti ugovora i isplate po protivtužbi, odlučujući o revizijama tužilaca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 560/14 od 11.09.2014. godine, u sednici održanoj 22.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 560/14 od 11.09.2014. godine u stavu drugom izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 560/14 od 11.09.2014. godine u stavu prvom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 8/12 od 26.12.2013. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca V.R. kojim je tražio da sud obaveže tuženog B. a.d. da mu isplati: 268.467,00 dinara na ime stimulacije za februar 2009. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2009. godine do isplate, 417.000,00 dinara na ime godišnjeg bonusa za 2008. godinu sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2009. godine do isplate, 27.447,00 dinara na ime naknade za članstvo u upravnom odboru za februar 2009. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2009. godine do isplate i 28.494,00 dinara na ime naknade za članstvo u upravnom odboru za mart 2009. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2009. godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca M.Z. kojim je tražio da sud obaveže tuženog B. a.d. da mu zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2009. godine do isplate, 28.494,00 dinara na ime naknade za članstvo u upravnom odboru za mart 2009. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2009. godine do isplate i 6.845.424,00 dinara na ime otpremnine sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2009. godine do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje M.R. kojim je tražila da sud obaveže tuženog B. a.d. da joj isplati: 141.119,00 dinara na ime stimulacije za februar 2009. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2009. godine do isplate, 28.494,00 dinara na ime naknade za članstvo u upravnom odboru za mart 2009. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2009. godine do isplate i 6.773.712,00 dinara na ime otpremnine sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2009. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužilaca V.R., M.Z. i M.R. kojim su tražili da se obaveže tuženi B. a.d. da im isplati troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom petim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog B. a.d. i utvrđeno da je ništav ugovor o pravima i obavezama direktora-tužioca V.R. i tuženog od 16.11.2006. godine i to: član 3. stav 1-3. u vezi visine zarade direktora i član 9. u vezi isplate otpremnine i bonusa direktoru, te aneks ovog ugovora br. 1 od 14.12.2007. godine kojim je izmenjen član 3. stav 1. osnovnog ugovora. Stavom šestim izreke obavezan je tužilac V.R. da tuženom B. a.d. isplati na ime nezakonito utvrđene i isplaćene otpremnine – naknade prilikom prestanka funkcije direktora iznos od 14.650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.02.2009. godine do isplate. Stavom sedmim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog B. a.d. i utvrđeno da je ništav ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 385/06 od 01.09.2006. godine, aneks br. 1 tog ugovora br. 780/06 od 16.11.2006. godine, zaključen između tužioca M. Z. i tuženog B. a.d. i to od tačke 8.1. do tačke 8.3. u vezi isplate zarade, tačka 8.8. aneksa br. 780/06 u vezi isplate otpremnine i aneks br. 2 od 01.09.2008. godine kojim je izmenjena tačka 8.1. u pogledu visine zarade. Stavom osmim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog B. a.d. i utvrđeno da je ništav ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 480/06 od 01.09.2006. godine, aneks br. 1 tog ugovora br. 781/06 od 16.11.2006. godine, zaključen između tužilje M.R. i tuženog B. a.d. i to od tačke 8.1. do tačke 8.3. u vezi isplate zarade, tačka 8.8. aneksa br. 781/06 u vezi isplate otpremnine i aneks br. 2 od 01.09.2008. godine kojim je izmenjena tačka 8.1. u pogledu visine zarade. Stavom devetim izreke obavezani su tužioci V.R., M.Z. i M.R. da solidarno naknade parnične troškove tuženom B. a.d. u iznosu od 461.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 560/14 od 11.09.2014. godine, stavom prvim izreke delimično je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog B. a.d. da se utvrdi da su ništave odredbe: člana 3. stav 1. i 2. ugovora o pravima i obavezama direktora V.R. od 16.11.2006. godine i aneksa br. 1 od 24.12.2007. godine; tačka 8.1, tačka 8.2. i tačka 8.3. ugovora o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima od 01.09.2006. godine i aneksa 2 od 01.09.2008. godine zaključeni sa M.Z.; tačka 8.1, tačka 8.2. i tačka 8.3. ugovora o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima drugim izreke u preostalom delu odbijena je žalba tužilaca i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, parnične stranke su izjavile reviziju i to tužioci zbog svih zakonskih razloga, a tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana, dok revizija tuženog nije dozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tužilaca se određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci V.R., M.Z. i M. R. su bili članovi Upravnog odbora tuženog, koji je imao sedam članova izabranih odlukom Skupštine od 04.03.2005. godine, a konstituisan je na sednici od 09.03.2005. godine, kada je doneo i odluku o visini naknade članovima Upravnog odbora i to predsedniku 1,2 prosečna lična dohotka u privredi, a članovima jedan prosečni lični dohodak u privredi.

Kod tuženog je 21.08.2006. godine zaključen Kolektivni ugovor, na period od tri godine, sa primenom od 01.09.2006. godine.

Tužilac V.R. je 16.11.2006. godine zaključio sa Upravnim odborom tuženog ugovor o pravima i obavezama direktora u kome je utvrđeno da je kod tuženog u radnom odnosu od 01.09.1999. godine, a da obavlja poslove direktora od 31.12.2004. godine na mandatni period od pet godina. Članom 3. ugovora utvrđena je zarada tužioca i to osnovna zarada od 1.500,00 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke na dan isplate (stav 1); uvećanje zarade utvrđuje predsednik Upravnog odbora na mesečnom, tromesečnom ili godišnjem nivou, a direktoru ne može biti umanjena osnovna zarada ni po radnom učinku niti po kom drugom osnovu (stav 2); pored zarade direktor ostvaruje pravo na deo dobiti iz poslovanja tuženog-bonus iz dobiti i to u neto iznosu od 5% od čiste (neto) godišnje dobiti utvrđene u završnom računu poslodavca, a koji iznos se isplaćuje u toku naredne poslovne godine u mesečnom iznosu od 1/12 delova ukupnog godišnjeg bonusa iz dobiti koji pripada direktoru (stav 3). Prema članu 9. ugovora, po prestanku funkcije direktora iz bilo kog razloga odmah nastupaju obaveze poslodavca da mu obezbedi obavljanje odgovarajućih poslova, odmah dospeva na naplatu isplata bonusa iz člana 3. stav 3. ugovora i obaveza poslodavca da isplati otpremninu u visini od neto 24-strukog iznosa svih primanja po osnovu zarade, bonusa i drugih primanja koje je ostvario u mesecu koji prethodi 24.12.2007. godine sa primenom od 01.01.2008. godine izmenjen je član 3. stav 1. osnovnog ugovora, tako da osnovna zarada direktora iznosi sedam prosečnih mesečnih zarada ostvarenih u RS.

Tužilac V.R. je 12.02.2009. godine sačinio izjavu koju je predao tuženom 13.02.2009. godine, a kojom je otkazao ugovor o pravima i obavezama direktora od 16.11.2006. godine i aneks 1 od 24.12.2007. godine i tražio da mu prestane radni odnos sa danom 28.02.2009. godine. Na sednici Upravnog odbora održanoj 17.02.2009. godine doneta je odluka da se prihvata izjava tužioca V. R. i utvrđeno je da mu prestaje radni odnos 28.02.2009. godine. Na istoj sednici Upravnog odbora za vršioca dužnosti direktora tuženog imenovan je D.K. Rešenjem tuženog br. 32/2009 od 17.02.2009. godine utvrđeno je da tužiocu V. R. na funkciji direktora prestaje radni odnos 28.02.2009. godine po osnovu otkaza od strane zaposlenog. Istog dana 17.02.2009. godine doneto je rešenje kojim se tužiocu V.R. odobrava jednokratna isplata otpremnine u neto iznosu od 14.650.000,00 dinara, koja je tog dana i isplaćena.

Tužilac M.Z. je 01.09.2006. godine zaključio sa tuženim ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti u kome je utvrđeno da je kod tuženog u radnom odnosu od 01.02.2000. godine, a da obavlja poslove direktora sektora poljoprivrede. Tačkom 8.1. ugovora utvrđena je osnovna zarada, tačkom 8.2. uvećana zarada i tačkom 8.3. naknada zarade za vreme odsustva sa rada. Prema tački 8.8. aneksa 1 ugovora, koji je zaključen 16.11.2006. godine, po prestanku funkcije direktora sektora poljoprivrede iz bilo kog razloga odmah nastupa obaveza da mu se isplati otpremnina u visini 24-strukog iznosa svih primanja po osnovu zarade i drugih primanja koje je ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome je prestala funkcija direktora sektora poljoprivrede. Aneksom 2 ugovora, koji je zaključen 01.09.2008. godine, izmenjena je tačka 8.1. osnovnog ugovora tako da osnovna zarada iznosi četiri prosečne mesečne zarade ostvarene u RS. Rešenjem tuženog od 02.03.2009. godine utvrđeno je da tužiocu M.Z. prestaje radni odnos 04.03.2009. godine na osnovu izjave o otkazu.

Tužilja M.R. je 01.09.2006. godine zaključila sa tuženim ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti u kome je navedeno da je kod tuženog u radnom odnosu od 15.02.1988. godine, a da obavlja poslove direktora sektora industrije. Tačkom 8.1. ugovora utvrđena je osnovna zarada, tačkom 8.2. uvećana zarada i tačkom 8.3. naknada zarade za vreme odsustva sa rada. Prema tački 8.8. aneksa 1 ugovora, koji je zaključen 16.11.2006. godine, po prestanku funkcije direktora sektora industrije iz bilo kog razloga odmah nastupa obaveza da joj se isplati otpremnina u visini 24-strukog iznosa svih primanja po osnovu zarade i drugih primanja koje je ostvarila u mesecu koji prethodi mesecu u kome je prestala finkcija direktora sektora industrije. Aneksom 2 ugovora, koji je zaključen 01.09.2008. godine, izmenjena je tačka 8.1. osnovnog ugovora tako da osnovna zarada iznosi četiri prosečne mesečne zarade ostvarene u RS. Rešenjem 06.03.2009. godine na osnovu izjave o otkazu.

Postupak privatizacije DP B&D, pravnog prethodnika ovde tuženog, započet je inicijativom nadležnog organa subjekta privatizacije od 26.08.2002. godine i objavljivanjem prospekta preduzeća u sredstvima javnog informisanja 04.10.2002. godine. Prodaja je vršena metodom javne aukcije, koja je održana 13.02.2009. godine i pravni prethodnik tuženog je prodat kupcu T. DOO iz B., koji se 17.02.2009. godine javio u prostorije tuženog radi primopredaje, ali tužilac V.R. je odbio da izvrši primopredaju sa obrazloženjem da ugovor o prodaji nije zaključen. Agencija za privatizaciju i T. DOO iz B. su 18.02.2009. godine zaključili ugovor o prodaji društvenog kapitala pravnog prethodnika tuženog, posle čega je kupac preuzeo upravljanje tuženim.

Pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P1 11/2013 vodio se postupak po tužbi tužioca AD B. iz B.G. i umešača na strani tužioca DOO T. iz B. protiv tužene Sindikalne organizacije B&D i umešača na strani tužene V.R., radi utvrđenja ništavosti. Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 11/2013 od 25.06.2013. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su bez pravnog dejstva i ništave odredbe Kolektivnog ugovora od 21.08.2006. godine, koji je stupio na snagu 01.09.2006. godine, od člana 42. do člana 71, kao i ugovori o radu zaposlenih kojima su utvrđene zarade i druga primanja veća od projektovanog rasta cena na malo u RS počev od 01.09.2006. godine do 13.02.2009. godine. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2686/13 od 16.10.2013. godine delimično je preinačena navedena presuda tako što je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o radu zaposlenih kojima su utvrđene zarade i druga primanja veća od projektovanog rasta cena na malo u RS počev od 01.09.2006. godine do 13.02.2009. godine, dok je u ostalom delu žalba umešača V.R. odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Odredbe člana 42. do 71. Kolektivnog ugovora tuženog od 21.08.2006. godine odnose se na zarade zaposlenih, uvećanje zarade, naknadu zarade i druga primanja.

Visina novčanih iznosa koji su predmet tužbenog zahteva je utvrđena na osnovu nalaza o veštačenju i nije sporna (tužilac V.R. potražuje od tuženog 268.467,00 dinara na ime stimulacije za februar 2009. godine, 417.000,00 dinara na ime godišnjeg bonusa za 2008. godinu, 27.447,00 dinara na ime naknade za članstvo u Upravnom odboru za februar 2009. godine i 28.494,00 dinara na ime naknade za članstvo u Upravnom odboru za mart 2009. godine; tužilac M.Z. potražuje 142.613,00 dinara na ime stimulacije za februar 2009. godine, 28.494,00 dinara na ime naknade za članstvo u Upravnom odboru za mart 2009. godine i 6.845.424,00 dinara na ime otpremnine; tužilja M.R. potražuje 141.119,00 dinara na ime stimulacije za februar 2009. godine, 28.494,00 dinara na ime naknade za članstvo u Upravnom odboru za mart 2009. godine i 6.773.712,00 dinara na ime otpremnine). Takođe, nije sporna ni visina iznosa koji je predmet protivtužbenog zahteva (tuženi potražuje od tužioca V.R. 14.650.000,00 dinara na ime isplaćene otpremnine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca V.R., M.Z. i M.R. za isplatu navedenih novčanih iznosa po osnovu stimulacije, dobiti-bonusa, naknade za članstvo u Upravnom odboru i otpremnine, a usvojili protivtužbeni zahtev za isplatu otpremnine prema tužiocu V.R. i za utvrđenje ništavosti odredaba ugovora tužilaca u pogledu dobiti i otpremnine (član 3. stav 3. i član 9. prema tužiocu V.R. i tačka 8.8. prema tužiocima M.Z. i M.R.).

Odredbom člana 25a stav 2. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10, 93712 i 119/12) propisano je da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom može u toku postupka privatizacije da menja odredbe pojedinačnog kolektivnog ugovora koje se odnose na visinu zarada zaposlenih, samo uz prethodnu saglasnost Agencije, ako se tim odredbama uvećava zarada zaposlenih u procentu većem od projektovanog rasta cena na malo ili ako je preduzeće prethodnu poslovnu godinu završilo sa gubitkom.

Iz navedene odredbe proizlazi da je bila ograničena autonomija učesnika kolektivnog pregovaranja u društvenom preduzeću koje je u postupku privatizacije, u delu koji se odnosi na zarade, jer je za odredbe kolektivnog ugovora kojima se uvećava zarada zaposlenih u procentu većem od projektovanog rasta cena na malo, bila potrebna prethodna saglasnost Agencije za privatizaciju, sa ciljem da se sačuva vrednost imovine društvenog preduzeća - subjekta privatizacije i ograniči njeno opterećenje. Pravosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 11/2013 od 25.06.2013. godine utvrđena je ništavost odredaba člana 42. do 71. Kolektivnog ugovora od 21.08.2006. godine, koje se odnose na zarade zaposlenih, upravo iz razloga što je u tom postupku na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja utvrđeno da su zarade povećane u procentu većem od projektovanog rasta cena na malo, a nije tražena saglasnost Agencije za privatizaciju. Imajući ovo u vidu osnovan je zaključak nižestepenih sudova da su ništave odredbe ugovora tužilaca u delu kojim je određena otpremnina (član 9. ugovora od 16.11.2006. godine tužioca V.R. i tačke 8.8. aneksa 1 ugovora od 16.11.2006. godine tužilaca M.Z. i M.R.), jer su te ugovorne odredbe konstituisale obavezu tuženog koja je u značajnoj meri opteretila njegovu imovinu (ukupna vrednost otpremnina tužilaca je 28.269.136,00 dinara), a tuženi je tada bio društveno preduzeće u postupku privatizacije. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nije bio cilj i smisao odredbe člana 25a stav 2. Zakona o privatizaciji da se ograniči samo uvećanje zarada, a dozvoli neograničeno opterećenje imovine subjekta privatizacije po osnovu drugih primanja zaposlenih koje Zakon o radu i ne poznaje, kao što je opremnina zbog prestanka funkcije direktora društvenog preduzeća, a u ovom slučaju i direktora sektora. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su navedene odredbe ugovora tužilaca ništave u smislu člana 103. ZOO u vezi člana 25a stav 2. Zakona o privatizaciji. Kako je utvrđena ništavost odredaba ugovora tužilaca o otpremnini, to je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilaca M.Z. i M.R. za isplatu otpremnine, dok tužilac V.R. obavezan da vrati tuženom 14.650.000,00 dinara isplaćenih na ime otpremnine.

Takođe, pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca V.R., M.Z. i M.R. za isplatu stimulacije za februar 2009. godine. Naime, Upravni odbor tuženog je 09.02.2009. godine doneo odluku o isplati stimulacije zaposlenima u visini jedne mesečne zarade na bazi ostvarenja u protekloj godini. Tužioci su u tužbi naveli da je ova odluka doneta saglasno članu 61. stav 2. Kolektivnog ugovora od 21.08.2006. godine, kojim je propisano da poslodavac ima pravo da u fiksnom iznosu nagradi pojedine radnike bez uticaja na vrednost prekovremenog rada. Međutim, navedenom pravosnažnom sudskom odlukom (P1 11/2013 od 25.06.2013. godine) utvrđena je ništavost i odredbe člana 61. stav 2. tako da ne postoji osnov za traženu isplatu, pa je u tom delu tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 456. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ br. 125/04) propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o preduzećima („Službeni list SRJ“ br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), osim čl. 392. do 399. i čl. 400a, 400b, 400v i 421a koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrđenih zakonom kojim se uređuje privatizacija.

Odredbom člana 393. stav 1. Zakona o preduzećima propisano je da su organi društvenog preduzeća: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Članom 394. stav 8. u pogledu nadležnosti skupštine, propisano je da skupština društvenog preduzeća, pored delokruga iz člana 61. ovog zakona, odlučuje i o pitanjima navedenim u tačkama 1. do 3. tog stava, dok je članom 61. koji određuje delokrug skupštine akcionarskog društva propisano, i to stavom 1. tačka 4. da skupština odlučuje o raspodeli godišnje dobiti i pokriću gubitka, a tačkom 7. da bira i opoziva članove upravnog odbora, predsednika i članove nadzornog odbora, revizora i likvidatora i određuje im primanja, odnosno naknadu. Članom 395. stav 3. Zakona o preduzećima propisano je da se na upravni odbor društvenog preduzeća shodno primenjuju odredbe ovog zakona o delokrugu i načinu određivanja upravnog odbora, zamenicima, opozivu, isključenju prava glasa i odgovornosti članova upravnog odbora akcionarskog društva, dok je članom 62. koji određuje delokrug upravnog odbora akcionarskog društva propisano, i to tačkom 5. da upravni odbor predlaže raspodelu dobiti.

U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su primenom citiranih odredaba Zakona o preduzećima pravilno zaključili da je neosnovan zahtev tužilaca V.R., M.Z. i M.R. za isplatu naknade za članstvo u Upravnom odboru tuženog za mart 2009. godine, a za tužioca V.R. i za februar 2009. godine. Prema članu 61. stav 1. tačka 7. Zakona o preduzećima skupština bira i opoziva članove upravnog odbora i određuje im primanja, odnosno naknadu. Tužioci su odlukom Skupštine od 04.03.2005. godine izabrani za članove Upravnog odbora tuženog, ali naknadu za članstvo nije odredila Skupština, već sam Upravni odbor, što preduzećima.

Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili ništavost člana 3. stav 3. ugovora od 16.11.2006. godine tužioca V.R. koji se odnosi na dobit iz poslovanja tuženog - bonus iz dobiti u visini 5% čiste godišnje dobiti poslodavca i s tim u vezi pravilno su odbili zahtev za ovu isplatu za 2008. godinu. Prema članu 61. stav 1. tačka 4. Zakona o preduzećima skupština odlučuje o raspodeli godišnje dobiti, a prema članu 62. tačka 5. upravni odbor predlaže raspodelu dobiti. Tužilac V.R. je navedeni ugovor zaključio sa Upravnim odborom, koji je članom 3. stav 3. utvrdio pravo tužioca na isplatu dobiti iz poslovanja tuženog (bonus), odnosno utvrdio je obavezu tuženog kao poslodavca da je isplati, međutim, upravni odbor tuženog za to nije bio ovlašćen, jer to nije bio delokrug njegovih poslova u smislu člana 395. u vezi sa članom 62. Zakona o preduzećima.

Revizijskim navodima tužilaca se ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da u konkretnom slučaju ima mesta primeni člana 61. Zakona o preduzećima, zato što je taj član izričito prestao da važi 30.11.2004. godine – stupanjem na snagu Zakona o privrednim društvima, pa je s tim u vezi pogrešna odluka nižestepenih sudova o traženim isplatama po osnovu stimulacije, naknade za članstvo u Upravnom odboru i bonusa za 2008. godinu za tužioca V. R.

Vrhovni kascioni sud je ocenio neosnovanim iznete revizijske navode tužilaca, zato što su prema citiranom članu 456. Zakona o privrednim društvima ostale na snazi odredbe Zakona o preduzećima koje se odnose, pored ostalog, na organe društvenog preduzeća. Iz sadržine člana 394. stav 8. i člana 395. stav 3. Zakona o preduzećima u pogledu delokruga skupštine i upravnog odbora društvenog preduzeća proizlazi da se upućuje na odredbe člana 61. i 62. kojima je propisan delokrug skupštine i delokrug upravnog odbora akcionarskog društva, pa primena članova 394. i 395. bez članova 61. i 62. ne bi imala nikakvog smisla.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku, našao da revizija tuženog nije dozvoljena. Naime, tuženi revizijom pobija drugostepenu presudu u stavu prvom izreke, kojim je delimično preinačena prvostepena presuda i odbijen protivtužbeni zahtev tuženog B. a.d. radi utvrđenja ništavosti pojedinih odredaba ugovora o radu tužilaca i to: člana 3. stav 1. i 2. ugovora o pravima i obavezama tužioca V.R. od 16.11.2006. godine i aneksa br. 1 od 24.12.2007. godine, koji se odnose na osnovnu zaradu i uvećanje zarade i tačaka 8.1, 8.2. i 8.3. ugovora o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima od 01.09.2006. godine i aneksa 2 od 01.09.2008. godine tužilaca M.Z. i M.R., koje se odnose na osnovnu zaradu, uvećanje zarade i naknadu zarade za vreme odsustva sa rada.

Odredbom člana 439. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju dozvoljenost revizije tuženog ceni prema članu 439. Zakona o parničnom postupku za navedeni protivtužbeni zahtev, koji nije spor o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, revizija nije dozvoljena u smislu člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP.

Na osnovu člana 405. stav 1. i člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.