Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji je ukazano da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka, ali revident nije naveo protivno kojoj odredbi ZPP je postupio drugostepeni sud i da je takvo postupanje imalo za posledicu donošenje nezakonite i nepravilne presude. Stoga Vrhovni kasacioni sud nije mogao oceniti osnovanim revizijske navode da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao revizijske navode kojima se osporava ocena dokaza čime se suštinski osporavaju činjenice utvrđene u prvostepenom postupku jer prema članu 407. ZPP to nije razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio zaposlen kod tužioca, kao poslodavca, u periodu od 2002. godine do 27.10.2016. godine. Tuženi je radio na radnom mestu ... do 01.06.2010. godine, zatim kao ... prema Ugovorima o radu od 01.06.2010. i 01.07.2011. godine sa Aneksom broj 1 od 19.08.2014. godine i kao ... prema Aneksu broj 2 od 18.02.2015. godine. U navedenim ugovorima o radu sa pripadajućim aneksima, bila je ugovorena zabrana konkurencije. Tuženi se obavezao da neće prenositi saznanja stečena na tim poslovima, u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica bez saglasnosti tužioca, kao poslodavca, dok je u radnom odnosu. Ukoliko mu prestane radni odnos, ugovorena zabrana konkurencije traje još dve godine po prestanku radnog odnosa, za koji period se tužilac obavezao da plaća novčanu naknadu. Rešenjem tužioca broj 113 od 27.10.2016. godine, tuženom je otkazan ugovor o radu od 01.07.2011. godine sa aneksima.

Tužilac je u svojstvu prodavca bio u poslovnim odnosima sa MUP BB, kao kupcem, u periodu od februara 2008. godine do maja 2010. godine. Poslovna saradnja se odvijala na taj način što je tužilac, kao posrednik, kupovao određenu vrstu obuće od SR „VV“ iz ... i potom tu obuću prodavao kupcu MUP BB. Tuženi je u navedenom periodu bio predstavnik tužioca u BB i u neposrednoj komunikaciji sa kupcem. Zaključenju ugovora o prodaji robe tužioca, u konkretnom slučaju sa kupcem MUP BB, prethodila bi aktivnost komercijalnog sektora u kojem je radio tuženi. Cenu robe određivao je finansijski sektor kod tužioca. Prilikom prodaje robe tužioca u inostranstvu uvek su bile angažovane konsultantske firme („GG“ iz ..., „DD“ iz ... i „ĐĐ“ iz ...) na zahtev kupaca, a kojima su isplaćivane konsultantske provizije, pri čemu je iznos provizije na ime konsultantskih usluga bio uračunat u prodajnu cenu proizvoda. MUP BB je u junu 2011. godine započeo direktnu poslovnu saradnju sa SR „VV“ radi kupovine obuće, koju je prvobitno kupovao od tužioca, dok je poslovna saradnja nastavljena sa tužiocem u pogledu nabavke druge opreme. Tužilac je konsultantskoj firmi „ĐĐ“ isplatio na ime provizije po Ugovoru od 29.03.2013. godine iznos od 370.220,00 evra, po Ugovoru od 04.08.2013. godine iznos od 17.500,00 evra i po Ugovoru od 08.08.2015. godine iznos od 136.500,00 evra

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nije dokazao da je usled radnji tuženog, kao zaposlenog kod tužioca, prouzrokovana šteta u smislu odredbi članova 161. stav 4. i 163. stav 1. Zakona o radu, kao i odredbe člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac nije dokazao da je postupanjem tuženog došlo do prekida saradnje između kupca MUP BB i tužioca u pogledu nabavke obuće, odnosno da je započeta poslovna saradnja između MUP BB i SR „VV“. Takođe, nižestepeni sudovi su stanovišta da je neosnovan i tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete koju potražuje zbog isplate provizije konsultantskoj firmi „ĐĐ“ sa sedištem u ..., jer nema dokaza da je ista bila u vlasništvu tuženog i da je tuženi bio njen zakonski zastupnik, kao i da je stupanjem u poslovni odnos sa navedenom konsultanskom firmom pretrpeo štetu, jer su konsultantske firme prilikom prodaje robe uvek bile angažovane na zahtev kupaca koji su plaćali prodajnu cenu proizvoda u koju je uračunata konsultantska provizija.

Revident osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Smatra da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer su sudovi pogrešno utvrdili činjenice u pogledu trajanja poslovne saradnje sa kupcem u pogledu nabavke obuće, te početka poslovne saradnje između kupca i dobavljača do koje došlo usled prevarnih radnji tuženog. Takođe, tuženi je bio vlasnik i zakonski zastupnik konsultantske čime je kao zaposlen kod tužioca prekršio ugovorenu zabranu konkurencije.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 161. Zakona o radu, ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (zabrana konkurencije). Stavom 4. predviđeno je da ako zaposleni prekrši zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo da od zaposlenog zahteva naknadu štete.

Prema članu 163. stav 1. Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom.

U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao postojanje odgovornosti tuženog u smislu citiranih zakonskih odredbi. Nema dokaza da je poslovna saradnja između tužioca i MUP BB vezana za kupoprodaju obuće raskinuta usled radnji tuženog učinjenih sa namerom ili krajnjom nepažnjom. Nije dokazano ni da je tuženi bilo kojom svojom radnjom doveo u vezu direktnog proizvođača sa klijentom tužioca, niti da je uspostavljanjem ove saradnje ostvario finansijsku korist, usled čega je pravilno utvrđeno da po ovom osnovu nema njegove odgovornosti za štetu.

Takođe, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tuženi nije prekršio zabranu konkurencije. Poslodavac u postupku zaštite svoga prava zbog povrede ove klauzule od strane zaposlenog je dužan da dokaže da je zaposleni radio u svoje ime i za svoj račun, ili u ime drugog pravnog odnosno fizičkog lica na poslovima koji su utvrđeni u ugovoru o radu kao oni na kojima on ne može da radi bez saglasnosti poslodavca i da su po osnovu rada kod poslodavca postojali uslovi da zaposleni koji se našao u ovoj situaciji ostvari neku od naznačenih pretpostavki. Tužilac nije dostavio adekvatne dokaze o ovim bitnim činjenicama. Nije dokazano da je postojala firma u vlasništvu tuženog koja se bavila izvozom obuće ili posredničkim uslugama, a iskazi svedoka u ovim sporovima ne mogu da imaju dokaznu snagu kojima se utvrđuje ova bitna činjenica. Angažovanje konsultantskih firmi prilikom poslovanja u ... vršeno je na zahtev kupaca, što predstavlja uobičajno poslovanje u navedenoj državi, a posredničku proviziju plaćaju krajnji kupci kroz kupoprodajnu cenu, čime tužilac ne može da trpi štetu u smislu ugovorene zabrane konkurencije sa tuženim.

Iz svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić