U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz .., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3675/19 od 10.01.2020. godine, u sednici veća održanoj 11.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3675/19 od 10.01.2020. godine, tako što se žalba tužene ODBIJA kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1238/19 od 09.09.2019. godine.

Obavezuje se tužena da na ime troškova revizijskog postupka isplati tužiocu iznos od 22.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1238/19 od 09.09.2019. godine, u prvom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u periodu od februara 2012. godine do marta 2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose u vrednostima i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma dospelosti do isplate, na način bliže opisan u tom stavu izreke. U drugom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 189.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3675/19 od 10.01.2020. godine, u prvom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u prvom i drugom stavu izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu, na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u periodu od februara 2012. godine do marta 2015. godine, isplati pojedinačno označene iznose za svaki mesec, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, na način bliže označen u tom stavu izreke. U drugom stavu izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara. U trećem stavu izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Kazneno-popravnom zavodu u Beogradu, na poslovima obezbeđenja zavoda, od 2011. godine i do februara 2012. godine je radio u ...., a od ... gde živi do ... je svakodnevno putovao organizovanim prevozom i troškovi prevoza su mu isplaćivani redovno. Od februara 2012. godine je prešao na rad u ... i na rad je uglavnom putovao iz ..., pošto je radio u smenama. Tužilac je u spornom periodu na posao dolazio autobusom ili kolima. Tužena je predvidela proceduru po kojoj državni službenici i nameštenici ostvaruju pravo na naknadu troškova prevoza, koja se primenjuje od januara 2013. godine. Ova procedura je izmenjena krajem 2013. godine, pa je tužilac trebalo da po isteku meseca dostavlja zahtev za naknadu troškova prevoza, uz koji prilaže kopiju lične karte, potvrdu prevoznika, iskorišćenu originalnu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene originalne pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika. Tužilac je podnosio zahteve za naknadu troškova prevoza, od kojih je pisarnica neke čak odbijala da primi, a i dobijao je neka rešenja o odbijanju zahteva, potom izjavljivao i žalbe i to na odluke od januara do novembra 2014. godine, o kojima nije odlučivano, a tužena je tek od aprila 2015. godine počela da mu isplaćuje troškove prevoza. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 18.04.2017. godine utvrđena je visina troškova prevoza za sporni period (od februara 2012. godine do marta 2015. godine) i u skladu sa ovim nalazom opredeljen je tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. stav 1. i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu, na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od februara 2012. godine do marta 2015. godine, isplati iznose u skladu sa nalazom veštaka, kako je i tužbeni zahtev opredeljen.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa članom 140. Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a o tom zahtevu odlučuje se rešenjem. S obzirom da je za neke mesece dobio rešenja kojim su njegovi zahtevi odbijeni, a protiv kojih ne poseduje dokaze da je izjavljivao žalbu, dok za ostale mesece nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, i što zbog eventualnog „ćutanja administracije“ nije pokrenuo upravni spor, tužilac ne može sa uspehom tražiti po tom osnovu, ni naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima,

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika.

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz ... kod ... u ... i za odlazak sa rada. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni, a odbijen je zahtev tužene za naknadu troškove za sastav žalbe, primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku u drugom stavu izreke, Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredaba članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 22.500,00 dinara, i to na ime sastava revizije, shodno tarifnom broju 16. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić