U ostalom delu u odnosu na stav prvi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2548/2019 od 18.10.2019. godine, revizija se ODBIJA.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom i trećem izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2548/2019 od 18.10.2019. godine, tako što se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3757/18 od 14.05.2019. godine u stavu trećem izreke, kojim je odlučeno o naknadi troškova parničnog postupka, a zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka se ODBIJA.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka plati 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3757/18 od 14.05.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada za period od februara 2013. godine do decembra 2014. godine isplati mesečne iznose od po 24.208,00 dinara za svaki mesec pojedinačno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05. u narednom mesecu za prethodni mesec, pa do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada za januar, februar i mart mesec 2015. godine isplati mesečne iznose od po 24.208,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05. u narednom mesecu za prethodni mesec, pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 196.000,00 dinara od izvršnosti do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2548/2019 od 18.10.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3757/18 od 14.05.2019. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013. do decembra 2013. godine isplati pojedinačne mesečne iznose od po 24.208,00 dinara za svaki mesec sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05. u narednom mesecu za prethodni mesec pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3757/18 od 14.05.2019. godine tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud o tužiočevoj reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku Zakona ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 –u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je državni službenik kod tužene, te se o njegovim pravima za naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom odredbi Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Tužilac se nije obraćao tuženoj zahtevom za naknadu troškova prevoza po proceduri regulisanoj u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija – KPZ u Beogradu izuzev za mesec jun i jul 2013. godine, za koje je podneo zahtev na način kako je regulisano, koji je odbijen jer nisu dostavljeni adekvatni dokazi. Prema obaveštenju - proceduri tužene od 23.01.2013. godine izmenjena je dotadašnja procedura o naknadi troškova prevoza državnim službenicima i nameštenicima čije mesto prebivališta preko 50km udaljenosti od sedišta poslodavca, na taj način da je utvrđena obaveza zaposlenih da dostave popunjen zahtev koji se predaje do poslednjeg radnog dana u mesecu za naredni mesec, popunjenu izjavu na poleđini zahteva, kopiju lične karte iskorišćene mesečne karte od ovlašćenog autoprevoznika ili pojedinačne originalne karte iskorišćene na relaciji za koje je zahtev upućen iz kojih se jasno vidi relacija, vreme, datum puta i iznos. Upućivanjem zahteva državnom organu za naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, smatra se da je državi službenik podneo zahtev za ostvarivanje ovog prava i da državni organ donosi pojedinačno rešenje za primenu ovog prava, za čije donošenje je neophodno da podnosilac zahteva priloži adekvatan dokaz. Obaveštenjem – procedurom tužene od 05.11.2013. godine, izmenjena je prethodna procedura, te je određeno da državni službenici koji ostvaruju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a čije prebivalište je do i preko 50km udaljenosti od sedišta poslodavca, po isteku meseca dostavljaju zahtev za naknadu troškova prevoza. Uz zahtev su u obavezi da prilože iskorišćenu originalnu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene originalne pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika čije usluge koriste do petog u meseci za prethodni mesec, te da se rešenja o naknadi navedenih troškova sačinjavaju do 10-tog u mesecu za naredni mesec. Tužilac je naveo da je redovno tehničkom sekretaru predavao zahteve za naknadu troškova prevoza na relaciji ...-..., za koje nije dobijao potvrdu da su zavedeni i o njima nije odlučivano, a tužena je tek od aprila 2015. godine počela da isplaćuje troškove prevoza. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 20.11.2017. godine utvrđeno je da naknada troškova prevoza tužioca za period od februara 2013. do decembra 2014. godine iznosi mesečno po 24.208,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada za period od februara 2013. do decembra 2014. godine isplati pojedinačne mesečne iznose od po 24.208,00 dinara za svaki mesec sa zakonskom zateznom kamatom, a koji iznosi su utvrđeni nalazom i mišljenjem veštaka ekonomske struke.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, pa je odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada isplati za period od februara 2013. do decembra 2014. godine tražene novčane iznose sa kamatom. U obrazloženju drugostepene presude sud je naveo da tužilac nije postupio po odredbama Zakona o državnim službenicima, odnosno da nije podnosio zahtev tuženoj da mu se prizna pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a i kada je podnosio zahteve oni su odbijani. Takođe, tužilac nije zbog eventualnog ćutanja administracije pokretao upravni spor, pa je propustio da koristi pravni put za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza. Po oceni drugostepenog suda, troškovi naknade prevoza zaposlenom pripadaju u zavisnosti od evidencije dolaska i odlaska sa rada i za svaki mesec se proverava prisustvo, zbog čega je nužno da zaposleni podnosi zahtev za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, što tužilac nije činio, te nije postojao osnov za donošenje rešenja. Da je tužilac postupao u skladu sa navedenom procedurom i dostavio dokaz o troškovima prevoza, po oceni drugostepenog suda, bio bi ovlašćen da pred sudom zahteva isplatu ove naknade kada je ona utvrđena posebnim – pravnosnažnim i konačnim aktom, a što nije slučaj u konkretnoj situaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada za februar, mart, april, maj, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar 2013. godine, kao i za 2014. godinu.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS”, br. 79/05… 99/10) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS” br. 62/06… 99/10), državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS” broj 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je članom 3. iste Uredbe predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Navedenim propisima, tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem stvarnih troškova. Tužena je dužna da tužiocu u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, kao i odredbama člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isplati troškove koji je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad odlazak sa rada na relaciji ...-..., bez obzira na to što tužilac nije podnosio tuženom zahtev za naknadu. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa o tom pravu odlučivati posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke od 20.11.2017. godine. U nalazu i mišljenju navedenog veštačenja utvrđen je iznos naknade za sporni period, a na osnovu visine mesečne pretplatne karte na relaciji ...-... . Obračun je vršen u skladu sa rešenjem poslodavca kojim je tužiocu priznata naknada troškova za dolazak na rad i odlazak na rad na predmetnoj relaciji i na osnovu cena prevoza koje su u navedenom periodu bile stabilne i bez promena.

U delu koji se odnosi na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada za mesece jun i jul 2013. godine, zahtev tužioca je neosnovan jer je o njemu već odlučeno rešenjem tuženog. Naime, utvrđeno je da je tužilac tuženom za te mesece podneo zahtev o kome je odlučeno tako što je odbijen jer nisu dostavljeni adekvatni dokazi. Stoga je revizija tužioca u tom delu neosnovana.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su troškovi pravilno odmereni primenom odredaba čl. 153. i 154. ZPP.

Zbog svega navedenog, drugostepena presuda je preinačena na osnovu člana 416. stav 1. ZPP i odlučeno kao u prvom i drugom stavu izreke.

Odluku u trećem stavu izreke, Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredaba člana 165. stav 2. i čl. 153. i 154. ZPP, te je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara na ime sastava revizije primenom AT.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić