Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, te propust tužene da tužiocu ponudi zaključenje aneksa ugovora o radu za radno mesto savetnika za rad sa stanovništvom u Filijali ..., na kojim poslovima je radio u Filijali ..., nižestepeni sudovi odluku o nezakonitosti donetog rešenja o otkazu ugovora o radu iz razloga predviđenog odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 32/13), zasnivaju na odredbama članova 155. stav 1. tačka 5, 171. tačka 4, 173. i 182. istog zakona. Po ovim odredbama, Program rešavanja viška zaposlenih naročito sadrži mere za zapošljavanje, zaposleni može da bude premešten u mesto koje je na udaljenosti većoj od 50 km od mesta gde radi uz saglasnost, a prednost za zapošljavanje na istim poslovima u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa ima zaposleni kome je prestao radni odnos. Odluku o naknadi štete zasnivaju na odredbama člana 191. Zakona o radu, rukovođen činjenicama da je tužilac star 57 godina, da je bio u radnom odnosu kod tužene 26 godina, te da nema obavezu izdržavanja trećih lica, pri čemu zaradu koju bi tužilac ostvario umanjuje za iznose koje je on ostvario radeći po ugovoru o delu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije kojima se iskazuje stanovište da se poslovi kod tužene ne mogu smatrati odgovarajućim ukoliko se obavljaju na udaljenosti preko 50 km od mesta gde je tužilac radio, te da bi obaveza tužene da tužiocu u roku od šest meseci po prestanku radnog odnosa ponudi zaključenje ugovora o radu u Filijali ... postojala jedino u situaciji da se ... i ... nalaze na razdaljini manjoj od 50 km, ovaj sud ne prihvata već upućuje na stav nižestepenih sudova.

Naime, tužena je u okviru Programa rešavanja većeg broja viška zaposlenih pre svega bila u obavezi da preduzme mere za zapošljavanje, sagledavajući svoje potrebe i mogućnost premeštanja, odnosno zapošljavanja tužioca u zakonom propisanom roku od šest meseci na drugo radno mesto. Ona je to propustila da učini iako je takva mogućnost objektivno postojala, što je potvrđeno zapošljavanjem drugog lica na istim poslovima koje je obavljao tužilac. Tužena je u okolnostima konkretnog slučaja bila u obavezi da tužiocu ponudi zaključenje ugovora o radu za radno mesto u ..., a na tužiocu je bila odluka da ponudu prihvati ili ne u skladu sa odredbom člana 173. stav 2. Zakona o radu. Zakonske odredbe na kojima je zasnovana pobijana presuda jasne su i ne podležu tumačenju.

Odluka suda zasnovana je na utvrđenim činjenicama u konkretnom postupku, tako da je pozivanje u reviziji na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4139/18 od 15.05.2020. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 709/21 od 27.05.2021. godine, bez značaja za odluku u ovoj parnici. Naime, iz priloženih odluka proizlazi da su ocene neposrednog rukovodioca uzete kao osnovni kriterijum za utvrđenje prestanka potrebe za radom konkretnog zaposlenog lica, što u ovoj parnici nije slučaj, niti je opredeljujuća činjenica za odluku.

Pravilno su vrednovani i kriterijumi iz odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu, kada je odlučeno o pravu na naknadu štete i njenoj visini.

Iz iznetih razloga, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić