Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 227/24 od 21.02.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 306.787,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je preko navedenog iznosa a do iznosa od 323.662,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23, u daljem tekstu: ZPP).

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Iz navedenog proizlazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete, zbog povrede na radu koju je tužilac pretrpeo prilikom obavljanja poslova vozača specijalnog vozila - autobusa za prevoz radnika. Pobijanom odlukom je potvrđena prvostepena presuda kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev, u činjeničnoj situaciji da je tužilac upravljao motornim vozilom koje je vlasništvu tuženog (prepravljeni vojni kamion u autobus) kada je došlo do saobraćajne nesreće, kojom prilikom su poginula tri rudara, a ostali su lakše i teže povređeni, uključujući i tužioca, da je protiv tužioca vođen krivični postupak zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja u kome je pravnosnažno oslobođen od optužbe, da nije moguće pouzdano utvrditi da li je predmetno vozilo bilo tehnički ispravno, te da nema mesta primeni instituta podeljenje odgovornosti iz člana 192. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava u pogledu primene člana 173, člana 174, člana 177. Zakona o obligacionim odnosima (koji se odnose na odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti) i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (koji se odnosi na pravo na pravičnu novčanu naknadu za različite vidove nematerijalne štete i način određivanja te naknade), već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je našao da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim shvatanjem koji je izražen kroz odluke Vrhovnog suda, a tuženi uz reviziju nije dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Tuženi u reviziji osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza, a to nije razlog zbog kog je dozvoljena posebna revizija, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP. Osim toga, navodi revizije se delimično odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 12.10.2018. godine, vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.300.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili nužni za odlučivanje Vrhovnog suda u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković