Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Ilije Zindovića, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Krstić, advokat iz ..., protiv tuženih: BB i VV čiji je punomoćnik Borislav Bogdanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog VV izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 783/19 od 19.04.2019. godine, u sednici održanoj 25.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog VV, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 783/19 od 19.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog VV izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 783/19 od 19.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 439/17 od 14.06.2018. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 439/17 od 20.07.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtevi pa su obavezani tuženi da tužilji solidarno plate 47.822,24 dinara na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.05.2014. do 31.08.2015. godine i 113.610,25 dinara na ime naknade troškova ishrane u toku rada u istom periodu, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zateznom kamatom bliže određenim ovom presudom. Tuženi su obavezani i da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka od 64.185,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 783/19 od 19.04.2019. godine, žalba tuženog VV je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u odnosu na ovog tuženog.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi VV je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtevi tužilje osnovani, a da su tuženi obavezni da mu solidarno plate tražene naknade za period do 01.09.2015. godine, odnosno do početka rada tužilje kod poslodavca sledbenika, odnosno kod tuženog VV po zaključenom ugovoru o radu sa ovim tuženim. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužilje na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, kao i o solidarnoj obavezi tuženih za period do 31.08.2015. godine. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima su odbijeni zahtev tužilaca, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine ne predstavlja odluku donete u istoj pravnoj stvari i u istom činjeničnom stanju, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, dok odluke apelacionih sudova koje su dostavljene uz reviziju, koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao o izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za ishranu i regresa, podneta je 07.06.2017 godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 161.432,49 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi graničnu vrednost za dozvoljenost revizije, od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da su revizije tuženih nedozvoljene, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić