Tokom 2015. godine tužilac je lečen u Opštoj bolnici ..., kod specijaliste psihijatrije, iz čijih izveštaja proizlazi da se leči od depresije F32 i da mu je ordinirana medikamentozna terapija (izveštaj od 10.08.2015. godine), zatim da je postignuta dobra psihijatrijska stabilizacija uz dijagnozu: episodum depressivum, gradus levis F320, da aktuelno nema produktivne psihopatološke simptomatologije i da je sposoban za posao (redovan samostalan rad i obavljanje aktivnosti u sklopu profesionalnih obaveza), uz redovne kontrolne preglede (izveštaj od 17.11.2015. godine), odnosno da mu je stanje stabilnije i da je isključena medikamentozna terapija (izveštaj od 22.12.2015. godine). Tužilac je u to vreme i od poslodavca upućen na ciljani lekarski pregled u Službu medicine rada – DZ Novi Beograd 24.08.2015. godine, kada je zaključeno da kod njega postoje patološka stanja koja ne predstavljaju kontraindikaciju za rad i da je sposoban za rad koji obavlja (F32 depresija), uz ograničenje da ne radi sa oružjem, noću i poslove sa povećanom ličnom odgovornošću (kontrola je zakazana za 24.11.2015. godine). Nakon toga, tužilac je bio raspoređen na rad u maloprodajnom objektu ... u ... gde je radio samo danju i to bez upotrebe vatrenog oružja, a dva meseca pre donošenja osporenog rešenja radio je na obezbeđenju površinskog kopa peska ... kod ..., takođe u dnevnoj smeni i bez upotrebe oružja. Prilikom kontrole u istoj službi 24.11.2015. godine ponovo je konstatovano da kod tužioca postoje patološka stanja koja ne predstavljaju kontraindikaciju za rad, ali i da je nesposoban za posao službenika obezbeđenja i da može da obavlja poslove koji su manje odgovorni i bez kontakta sa strankama. Ovakva ocena je konačna jer tužilac nije izjavio prigovor.

Nakon toga, 07.12.2015. godine, na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, tuženi je doneo osporeno rešenje kojim je otkazao tužiocu ugovor o radu zaključno sa 09.12.2015. godine, uz isplatu otpremnine saobrazno članu 158. Zakona o radu. Iz obrazloženja tog rešenja proizlazi da su kod tuženog, u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju i Pravilnikom o sistematizaciji poslova, utvrđeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa na poslovima službenika obezbeđenja među kojima je i psiho- fizička sposobnost i rukovanje vatrenim oružjem, da je poslodavac tokom 2015. godine posumnjao u psiho-fizičku sposobnost tužioca i uputio ga na ciljani lekarski pregled na kome je utvrđeno da tužilac nije zdravstveno sposoban za rad na radnom mestu službenika obezbeđenja, da poslovi službenika obezbeđenja po prirodi stvari podrazumevaju sposobnost reagovanja u potencijalno opasnim situacijama i psiho-fizičku sposobnost zaposlenog da zaštiti ljude i imovinu i da tuženi nije u mogućnosti da obezbedi premeštaj na drugi odgovarajući posao koji je manje odgovoran od poslova službenika obezbeđenja i koji ne podrazumeva kontakt sa strankama.

Tokom postupka je obavljeno i neuropsihijatrijsko veštačenje, prema kome je tužilac sposoban za poslove službenika obezbeđenja s tim da ne radi sa oružjem, noću, poslove sa povećanom ličnom odgovornošću, uz preporuku da ne radi sa ljudima i tamo gde je moguća upotreba fizičke sile, a sposoban je da obavlja poslove portira i videonadzora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da nalaz i mišljenje sudskog veštaka opovrgava konstatacije iz izveštaja Službe medicine rada od 24.11.2015. godine i da je u međuvremenu otpao pravni osnov donošenja osporenog rešenja, pošto je tužilac sposoban za rad na poslovima koji su opisani od strane sudskog veštaka neuropsihijatra. Prvostepeni sud smatra da je poslodavac, shodno članu 81. Zakona o radu, u vezi sa članom 43. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, u obavezi da omogući zaposlenom obavljanje poslova u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, a da tek ako to nije u mogućnosti, zaposlenog može da proglasi viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Pošto je tuženi omogućio tužiocu da od avgusta 2015. godine obavlja poslove obezbeđenja u skladu sa utvrđenim ograničenjima (bez oružja, noćnog rada i lične odgovornosti), prvostepeni sud je zključio da nije bilo osnova za otkaz i usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da je za pravilnu primenu materijalnog prava u konkretnom slučaju bilo neophodno upotpuniti činjenično stanje.

Zakonom o radu je propisano da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama, utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne po njegovu okolinu (član 81. stav 2); takvom zaposlenom poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, u skladu sa zakonom (član 101.).

I Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 91/15, 113/17-dr.zakon) je propisana dužnost poslodavca da premesti na drugo radno mesto koje odgovara njegovim zdravstvenim sposobnostima zaposlenog koji ne ispunjava posebne zdravstvene uslove za obavljanje poslova na radnom mestu sa povećanim rizikom (član 43. stav 3); pri čemu se radnim mestom sa povećanim rizikom, u smislu tog zakona, smatra radno mesto utvrđeno aktom o proceni rizika na kome, i pored potpuno primenjenih mera u skladu sa ovim zakonom, postoje okolnosti koje mogu da ugroze bezbednost i zdravlje zaposlenog (član 4. tačka 16); dok je odredbama člana 54. istog zakona propisano da poslodavac, za obavljanje poslova zaštite zdravlja zaposlenih na radu, angažuje zdravstvenu ustanovu koja obavlja delatnost medicine rada, za koju je nadležni državni organ utvrdio ispunjenost propisanih uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, u skladu sa zakonom (stav 1), koja je ustanova dužna da obavlja poslove u skladu sa ovim zakonom, a naročito: vrši prethodne, periodične, kontrolne i ciljane lekarske preglede zaposlenih i izdaje izveštaje o lekarskim pregledima u skladu sa propisima o bezbednosti i zdravlju na radu (stav 2. tačka 6).

Zakonom o radu je dalje propisano (član 102) da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom sa zdravstvenim smetnjama koji odbije da prihvati posao u smislu člana 101. tog zakona (stav 1); kao i da se zaposleni smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. ovog zakona (stav 2). To dalje znači da u takvom slučaju, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zaposlenom može da prestane radni odnos, s tim što je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa članom 158. Zakona o radu.

S obzirom na citirane odredbe označenih propisa, za ocenu pravilnosti primene materijalnog prava, bilo je neophodno utvrditi, na šta svojom revizijom ukazuje tuženi, a na šta je ukazao i apelacioni sud u ranijem toku postupka, rešenjem Gž1 645/2019 od 13.06.2019. godine, da li su u konkretnom slučaju, s obzirom na opseg subjekata kojima tuženi pruža sigurnosne usluge i na tužiočev aneks ugovora o radu kojim su opisani poslovi za više pozicija službenika obezbeđenja (između ostalih i recepcionara i praćenja video nadzora), postojali poslovi obezbeđenja koje je tužilac, u skladu sa utvrđenim ograničenjima svog zdravstvenog stanja, mogao da obavlja trajnije i čije je obavljanje tuženi trebalo da mu omogući.

Tuženi je tokom dosadašnjeg postupka tvrdio da nije bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi posao koji bi odgovarao njegovom zdravstvenom stanju u skladu sa izveštajem o izvršenom ciljanom lekarskom pregledu tužioca od 24.11.2015. godine. Među strankama nije bilo sporno da je tužilac, pre donošenja osporenog rešenja, obavljao sukcesivno dva posla obezbeđenja, tokom dana i bez upotrebe oružja. Pošto tuženi ne može dokazivati negativnu činjenicu, na tužiocu je, u smislu člana 231. ZPP, teret dokazivanja činjenice da je i u momentu donošenja osporenog rešenja tuženi bio u mogućnosti da mu obezbedi posao koji odgovara njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti. Zbog toga će prvostepeni sud dopuniti činjenično stanje kako mu je ukazano ovim rešenjem, po potrebi i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, nakon čega će, pravilnom primenom materijalnog prava, ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

S obzirom na izloženo, pošto pravilna primena materijalnog prava zahteva da se činjenično stanje upotpuni na način koji je ukazan ovim rešenjem, Vrhovni sud je ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić