Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku (ZPP).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su u članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP predviđene kao razlozi za ovaj vanredni pravni lek. Nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenoj u drugostepenom postupku, jer obrazloženje drugostepene presude sadrži sve što je propisano članom 355. stav 4. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po ugovoru o radu br. ../02 od 04.11.2002. godine i ugovoru o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. ../06-U od 27.11.2006. godine. Po ovim ugovorima tužilac je raspoređen na radno mesto bravar-monter I grupe sa stručnom spremom KV alatničar. Aneksom ugovora o radu od 16.05.2017. godine izvršena je izmena samo u pogledu osnovne zarade tužioca. Periodičnim pregledom obavljenim 03.03.2008. godine ustanovljeno je da tužilac nije sposoban za rad na visini (poseban uslov za radno mesto bravar-monter I grupe), duže stajanje i rad u prinudnom položaju, ali odlukom nadležnog organa nije utvrđena njegova invalidnost niti je utvrđeno da postoji opasnost od nastanka invalidnosti na određenim poslovima. Po povratku sa bolovanja na kojem se nalazio od maja 2007. godine do marta 2008. godine, tužilac više nije obavljao poslove za koje je imao zaključeni ugovor o radu, ali mu nije ponuđen premeštaj na druge poslove niti je zaključio aneks ugovora o radu za obavljanje drugih poslova. Od povratka sa bolovanja tužilac je, sa grupom radnika koji nisu mogli da se uklope za rad po terenima i gradilištima i sa kojima organizatori posla nisu mogli da rade, obavljao pomoćne poslove u radionici operativne pripreme koji nisu bili sistematizovani kao određeno radno mesto. Ti poslovi nisu bili normirani i tužilac ih je obavljao po usmenom nalogu rukovodioca - šefa operativne pripreme, koji sa tužiocem nije imao problema i koji nije učestvovao u sačinjavanju liste zaposlenih koji će biti proglašeni tehnološkim viškom, niti ga je s`tim u vezi bilo ko kontaktirao. Ove poslove tužilac je obavljao sve do prestanka radnog odnosa, s`tim što se od 27.10.2008. godine do 31.12.2008. godine nalazio na plaćenom odsustvu. Izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog broj izvršilaca na radnom mestu bravar-monter I grupe smanjen je sa 35 na jednog izvršioca. Izvršni odbor i generalni direktor tuženog su doneli odluku o zaposlenima za čijim je radom prestala potreba i po tom osnovu radni odnos je prestao za ukupno 23 radnika, između ostalog i za tužioca. Rešenjem generalnog direktora tuženog br. ../08 od 25.12.2008. godine tužiocu su otkazani ugovor o radu br. ../02 od 04.11.2002. godine i ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. ../06-U od 27.11.2006. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom na poslovima bravar-monter II grupe. Tuženi nije imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih. Tužiocu je pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, čija se pravilnost ne dovodi u sumnju navodima revizije, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio presudu nižestepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu sa obrazloženjem da je isto doneto na zakonit način, zbog prestanka potrebe za radom tužioca usled organizacionih promena kod tuženog, koji pri tom nije imao obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih i zato ni obavezu da preduzima mere za zapošljavanje tužioca, uputi ga na prekvalifikaciju i dokvalifikaciju ili rasporedi na druge poslove.

Tužiocu je ugovor o radu otkazan na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 i 61/05). Navedenom odredbom je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potrebe za obavljanjem određenih poslova ili dođe do smanjenja obima posla.

Po zaključenom ugovoru o radu tužilac je kod tuženog obavljao poslove bravar-monter I grupe. Izmenama opšteg akta tuženog broj izvršilaca na tim poslovima je smanjen - sa 36 izvršilaca, prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova od 15.11.2006. godine, na jednog izvršioca, prema Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 20.12.2008. godine. U takvoj situaciji, kada se iz razloga predviđenih navedenom zakonskom odredbom ne vrši ukidanje određenih poslova već se smanjuje broj njihovih izvršilaca, moraju postojati kriterijumi na osnovu kojih poslodavac odlučuje da u tom slučaju otkaže ugovor o radu baš određenom zaposlenom. Kriterijumi za određivanje viška zaposlenih moraju postojati i onda kada poslodavac po zakonu nema obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih čiji obavezan elemenat, između ostalog, čine upravo kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu sa obrazloženjem da je usled smanjenog obima posla i tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za njegovim radom i da mu nije bilo moguće obezbediti drugi posao kod tuženog koji bi odgovarao njegovoj stručnoj spremi, da kod tuženog ne postoje poslovi koji bi se tužiocu mogli ponuditi u nižem stepenu stručne spreme, niti mu se može obezbediti prekvalifikacija ili dokvalifikacija za obavljanje drugih poslova, odnosno ponuditi rad kod drugog poslodavca. Obrazloženje tog rešenja, čiju zakonitost sud ispituje u granicama razloga navedenih u njegovom obrazloženju, uopšte ne sadrži razloge zbog kojih je usled tehnoloških, ekonomskih i organiziacionih promena prestala potreba baš za radom tužioca.

Okolnosti koje tuženi navodi kao razloge za otkaz ugovora o radu - nedovoljna efikasnost tužioca u obavljanju poslova i neostvarivanje rezultata rada, odnosno nemogućnost da obavlja poslove za koje je zasnovao radni odnos nisu od značaja. Tužilac od 2007. godine nije obavljao poslove bravar-monter I grupe za koje je imao zaključen ugovor o radu ni poslove bravar-monter II grupe za koje nije imao zaključen ugovor o radu, a koji su označeni u osporenom rešenju o otkazu ugovora o radu. Poslovi koje je tužilac obavljao po povratku sa bolovanja (marta 2008. godine) nisu bili sistematizovani, pa zato ni normirani, a u odnosu na te poslove njegov neposredni rukovodilac nije dao ocenu - izjašnjenje o obavljenom radu tužioca i njegovoj efikasnosti u vršenju tih poslova. Nesposobnost tužioca za obavljanje poslova bravar-monter I grupe, ustanovljena periodičnim pregledom obavljenim 03.03.2008. godine, ne može biti razlog za otkaz ugovora o radu zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena.

Shodno izloženom, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer je tuženi u postupku oglašavanja tužioca za višak zaposlenih vrednovao prestanak potrebe za njegovim radom sa stanovišta poslova koje tužilac nije obavljao, iako se zaposleni za čijim je radom prestala potreba u skladu sa članom 179. tačka 9. Zakona o radu utvrđuje u odnosu na poslove koje obavlja na osnovu ugovora o radu. Tužilac je imao zaključen ugovor o radu za poslove bravar-monter I grupe, u odnosu na koje je smanjen broj izvršilaca, ali te poslove nije obavljao tokom 2007. i 2008. godine niti je njegov rad vrednovan u odnosu na te poslove. Osporenim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom na poslovima bravar-monter II grupe za koje nije imao zaključen ugovor o radu niti je te poslove obavljao.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji i zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka, dok troškovi tužioca za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić