U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Jasika, advokat iz ..., protiv tužene „Agrounija“ DOO Inđija, čiji je punomoćnik Nikola Malić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 515/19 od 18.03.2019. godine, u sednici održanoj 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 515/19 od 18.03.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica Inđija P1 299/16 od 24.10.2018. godine, prvim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime nakade materijalne štete iznos od 2.621.109,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.02.2018. godine pa do isplate, kao i iznos od 1.175.532,00 dinara na ime zatezne kamate i da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 303.419,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Drugim stavom izreke, na iznos od 46.251,00 dinara, koji predstavlja razliku između traženog iznosa na ime glavnog duga i dosuđenog iznosa, kao i zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos zakonske zatezne kamate od 1.175.532,00 dinara od 05.02.2018. godine, odbijen je kao neosnovan. Trećim stavom izreke, za razliku između traženog iznosa od 971.599,00 dinara i dosuđenog iznosa od 303.419,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 515/19 od 18.03.2019. godine, prvim stavom izreke, žalba je usvojena i prvostepena presuda u usvajajućem delu preinačena tako što je tužbeni zahtev tužioca radi naknade materijalne štete u iznosu od 2.621.109,00 dinara sa zateznom kamatom od 05.02.2018. godine do isplate, kao i iznos od 1.175.532,00 dinara na ime zatezne kamate, kao i radi naknade troškova parničnog postupka u iznosu od 303.419,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, odbijen. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 191.375,00 dinara kao i troškovi žalbenog postupka u iznosu od 158.530,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 – 87/18), a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 10.10.2006. godine radio na mašini za ... na ... u selu ... kod ..., kada je, dok se nalazio u kabini mašine koja je bila uključena zadobio teške telesne povrede na stopalu leve noge, nagnječenje svih prstiju levog stopala, prelom palca levog stopala i metatarzalnih kostiju stopala, pri čemu je tužiocu istovremeno kompromitovana arterijska cirkulacija u povređenim delovima stopala. Kod tužioca je, usled zadobijene povrede i pored hirurške intervencije i lečenja u hiperbaričnoj komori došlo do nekroze (izumiranja tkiva stopala) i amputacije prstiju dela levog stopala. Tužilac je dana 10.10.2006. godine, upućen na navedeno radno mesto na kome je povređen, uputom za rad izdatom od strane Omladinske zadruge „...“ i potvrdom tužene od 04.10.2006. godine, a prethodno mu je rešenjem o otkazu ugovora o radu od 12.06.2006. godine otkazan ugovor o radu iz 2005. godine zbog prestanka potrebe za obavljanje poslova na koje je raspoređen (poslovi ...). Lečenje tužioca je imalo duži tok, vršene su sukcesivne operacije, a lečenje je završeno 2010. godine, od kada kod tužioca nastaju drugi zdravstveni problemi vezani za kičmu, koji se ne mogu direktno povezati sa samom povredom tužioca (poslednji izveštaj o lečenju kičme tužioca iz decembra 2010. godine). Kod tužioca je za vreme lečenja postojala privremena nesposobnost za rad i rešenjem NSZ, Filijala Sremska Mitrovica od 28.11.2011. godine izvršena je ocena radne sposobnosti i utvrđeno umanjenje radne sposobnosti tužioca, 1. stepen teškoća i prepreka u radu. Tužilac je delimično sposoban za obavljanje poslova u okviru zanimanja ..., odnosno nije sposoban da radi osam sati za mašinom, nesposoban je za normirani rad za obavljanje poslova koji zahtevaju dugotrajno hodanje, stajanje i rad na nogama, a sposoban je lakše fizičke poslove. Tužilac sve vreme od povređivanja nije radio, odnosno nije mogao da pronađe posao i bio je prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Tužilac je u periodu od 30.01.2015. godine do 30.10.2015. godine primao novčanu socijalnu pomoć u mesečnom iznosu od 5.139,00 dinara. Tužena je pravnosnažnom presudom P1 615/10, u prethodno vođenoj parnici obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah, duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, koja naknada je tužiocu isplaćena dana 21.06.2013. godine. Izgubljena zarada tužioca za period od 01.06.2011. godine do 31.12.2017. godine iznosi ukupno 2.667.360,00 dinara (glavnica sa obračunatom zateznom kamatom od 1.175.532,00 dinara).

Prvostepeni sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan, jer je tužilac za nastalu štetu saznao danom donošenja rešenja NSZ od 28.10.2011. godine, kojim mu je utvrđeno umanjenje radne sposobnosti, pa imajući u vidu da je tužba podneta 10.06.2014. godine, trogodišnji rok zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije protekao.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da je potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužilac za obim štete i lice odgovorno za njen nastanak saznao 2010. godine kada je njegovo lečenje završeno i zdravstveno stanje u vezi nastale povrede postalo konačno, od kada počinje teći rok zastarelosti propisan članom 376. stav 1. ZOO, a ne danom donošenja rešenja NSZ od 28.10.2011. godine, a tužbu je podneo 10.06.2014. godine.

Prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.). U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.).

Prema članu 186. ZOO obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, ali zastarelost potraživanja po ovom osnovu (član 376. stav 1.) počinje da teče od dana u kome je oštećeni doznao za štetu i učinioca (subjektivni rok). Početak objektivnog roka, čije je trajanje 5 godina, računa se od kada je šteta nastala. Dakle, nije od značaja kada je izvršena štetna radnja, već se početak roka vezuje za trenutak nastanka štete, koji je ujedno i trenutak dospelosti obaveze naknade štete (član 386. ZOO). Ovaj rok teče bez obzira da li je oštećeni saznao za štetu i učinioca i njegovim istekom nastupa potpuna zastarelost.

Odredbom člana 361. stav 1. istog zakona zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano.

Odredbom člana 392. stav 3. ZOO propisano je da kada je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan ili svršen na neki drugi način.

Kod utvrđenog da se tužilac povredio dana 10.10.2006. godine (štetna radnja), da sve vreme od povređivanja nije radio, odnosno nije mogao da pronađe posao i bio je prijavljen kod NSZ, da je u prethodno vođenoj parnici P1 615/10 ostvario nematerijalnu štetu, ali da u istoj parnici materijalnu štetu nije tražio, da je okončanjem lečenja 2010. godine saznao za štetu i lice odgovorno za njen nastanak, a po prvi put tužbu za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade i to za period od 01.06.2011. godine do 31.12.2017. godine, podneo je tek 10.06.2014. godine, to je i po oceni revizijskog suda nastupila zastarelost potraživanja naknade štete koju tužilac u konkretnom slučaju potražuje u smislu člana 376. ZOO u vezi člana 186. ZOO i člana 392. stav 3. ZOO, kao je to pravilno utvrdio drugostepeni sud.

Naime, tužilac materijalnu štetu trpi od štetnog događaja 10.10.2006. godine koja nastaje sukcesivno i ista se sastoji u izgubljenoj zaradi. Ali tužilac je rok za prvo potraživanje materijalne štete morao ostvariti u okviru člana 376. ZOO, a za svako sledeće potraživanje rok zastarelosti bi se računao od okončanja predmetnog spora po članu 392. stav 3. ZOO, što je propustio da učini, pa je nastupila zastarelost predmetnog potraživanja.

Osim navedenog, naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti se dosuđuje na bazi stvarne štete zbog izgubljene zarade, izražene u negativnoj razlici u dohodku koji je provređeni primao pre povrede i koju ostvaruje posle povređivanja, a ne na bazi utvrđenog postojanja procenta umanjene radne sposobnosti, kao posledice povređivanja. Sledom navedenog, a imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite i utvrđeno činjenično stanje, pravilna je odluka drugostepenog suda o početku toka zastarelosti potraživanja tužioca za nastalu štetu, te da se u konkretnom slučaju isti ne može računati od datuma donošenja rešenja NSZ od 28.11.2011. godine, kojim je izvršena ocena radne sposobnosti i utvrđeno umanjenje radne sposobnosti tužioca usled nastale povrede. Stoga su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjeni kao neosnovani.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić