Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 1139/22 od 03.11.2023. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 1139/22 od 08.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3513/2020 od 30.09.2021. godine, u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3513/20 od 30.09.2021. godine, u stavu trećem izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza isplati za period od marta 2008. godine do avgusta 2016. godine, iznose sa zakonskom zateznom kamatom, navedene u tom stavu izreke, kao i da na te iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3513/20 od 30.09.2021. godine, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 315.844,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove drugostepenog parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju i dopunu revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1 Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u preinačujućem delu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tuženog ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4494/12 od 11.06.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno, kao nezakonito, rešenje predsednika Upravnog odbora tuženog br. .. od 13.03.2008. godine, na osnovu kog je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, pa je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Nakon što je dobio rešenje o otkazu, tužilac nije nigde radio i nije bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje, već je, u više navrata putem oglasa i usmenim putem, pokušavao i nije uspeo, da nađe posao. Na rad kod tuženog vraćen je tokom avgusta 2017. godine na drugo radno mesto i trenutno je zaposlen kod tuženog. Poslovi koje je uspevao da nađe, u periodu kada nije radio, zahtevali su fizički rad koji on nije bio u mogućnosti da obavlja zbog bolesti, discus hernie. Tužilac je po struci ... tehničar sa završenom ... školom. Visina naknade štete utvrđena je veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, prema uporednom radniku koji je u spornom periodu obavljao iste poslove koje je kod tuženog obavljao i tužilac.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio, nalazeći da je osnov za naknadu predmetne štete tužiocu pravnosnažna presuda kojom je poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu, međutim, da doprinos tužioca na osnovu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 50%, pošto tužilac, u spornom periodu od 13.03.2008. godine do 24.08.2016. godine nije bio prijavljen evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.

Drugostepeni sud je, pobijanim preinačujućim delom svoje presude, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca usvojio u celini nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da postoji doprinos tužioca nastanku štete u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, od 50%, a zbog činjenice da tužilac nije bio prijavljen na evidenciju lica koja traže zaposlenje kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Suprotno tome, po mišljenju drugostepenog suda, na osnovu činjenice da tužilac u spornom periodu nije bio zaposlen na drugom radnom mestu, niti je ostvarivao zaradu kod drugog poslodavca, a koja primanja bi se uračunala u visinu izgubljene zarade, to njemu pripada izgubljena zarada u celosti, a ne umanjena 50%.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 191. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005 ... 95/2018), propisane su pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1.). Naknada štete iz stava 1.ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2.). Naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom (stav 3.). Porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade iz stava 2. ovog člana (stav 4.).

Na osnovu odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo srazmerno smanjenu naknadu.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4494/12 od 11.06.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje predsednika Upravnog odbora tuženog br. .. od 13.03.2008. godine, na osnovu kog je rešenjem tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, pa je tuženi obavezan da tužioca vrati na posao ..., što je on i učinio, tako što je tužilac vraćen na rad počev od 24.08.2016. godine. U periodu od 13.03.2008. godine do 24.08.2016. godine, tužilac nije radio, pa ima pravo na naknadu štete na osnovu odredbe člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu. To što tužilac nije bio prijavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao lice koje traži zaposlenje, nije razlog za njegovu podeljenu odgovornost, u smislu odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud. Zbog toga tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je tuženi istakao u reviziji je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je to materijalno-pravni prigovor koji stranka ima mogućnost da izjavi do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, imajući u vidu da je odredbom člana 372.stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da u žalbi ne mogu da se ističu materijalno-pravni prigovori.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu zbog nezakonitog otkaza, a pobijana odluka, kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen, doneta je primenom odredbe člana 191. Zakona o radu, i ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu. Navodi revizije tuženog o tome da je tužilac skrivio donošenje rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu kod tuženog su bez uticaja na odlučivanje o posebnoj reviziji, jer se odnose na postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4494/12 od 11.06.2013. godine.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog izjavljene protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 09.01.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 1.543.856,83 dinara.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužbeni zahtev ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković