Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem tužene od 05.12.2001. godine primljen u službu na određeno vreme na osnovu sezonskog uvećanja obima posla do tri meseca radi obavljanja poslova ... u ... . Potom je tužilac nastavio da radi kod tužene u režimu rada na određeno vreme na poslovima ... i ..., po osnovu više rešenja donetih od strane tužene, a sa prekidima koji su kraći od 30 odnosno 60 dana.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je tužilac sa tuženom, po osnovu poslednjeg rešenja o radu na određeno vreme od 29.03.2018. godine, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Ovo stoga što je tužilac civilno lice na službi u Vojsci Srbije koje je primljeno na određeno vreme bez javnog konkursa zbog čega, u smislu odredbi člana 120. st. 1. i 3. i člana 122. stav 3. Zakona o Vojsci Srbije, ne može doći do prerastanja službe na određeno vreme u službu na neodređeno vreme.

Zahtev tužioca da sud obaveže tuženu da sa tužiocem zaključi ugovor na neodređeno vreme te da ukoliko to ne učini presuda zamenjuje ugovor o radu na neodređeno vreme je, po oceni nižestepenih sudova, nedozvoljen. Ovo stoga što je ugovor o radu rezultat saglasnosti volja poslodavca i zaposlenog, a sud po tužbi u parnici iz radnog odnosa nema ovlašćenje da naloži poslodavcu da sa tužiocem zaključuje ugovor o radu. Osim toga u konkretnom slučaju se lice prima na službu kod tužene o čemu tužena donosi rešenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 120. st. 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/07... 88/15), propisano je da se prijem civilnih lica na službi u Vojsci Srbije vrši: 1) javnim konkursom; 2) bez javnog konkursa. Prema stavu 3. istog člana, civilna lica na službi u Vojsci Srbije primaju se u službu bez javnog konkursa, prijemom iz drugog državnog organa, javne ustanove i druge javne službe, kao i stipendisti i u drugim slučajevima, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Prema odredbi člana 122. stav 3. istog zakona, služba na određeno vreme ne može da preraste u službu na neodređeno vreme, izuzev pripravniku koji položi pripravnički ispit, ako je prilikom prijema u službu bilo predviđeno da se pripravnik polaganjem pripravničkog ispita prima u službu na neodređeno vreme.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih normi, a kako je tužilac primljen bez javnog konkursa i bio na službi na određeno vreme, pravilna je ocena nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za prerastanje službe tužioca na određeno vreme u službu na neodređeno vreme.

Pravilna je i ocena nižestepenih sudova da je zahtev tužioca da se obaveže tužena da sa tužiocem zaključi ugovor na neodređeno vreme nedozvoljen, jer je ugovor o radu rezultat saglasnosti volja poslodavca i zaposlenog a prijem u radni odnos u isključivoj nadležnosti poslodavca, zbog čega sud nije ovlašćen da po takvom zahtevu postupa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud u pobijanoj presudi našao da nema značaja pozivanje tužioca na Zakon o radu. Ovo stoga što je odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14) propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama ako zakonom nije drukčije određeno. U konkretnom slučaju, posebnim zakonom i to Zakonom o Vojsci Republike Srbije je drukčije određeno, odnosno propisano je da služba civilnih lica na određeno vreme ne može da preraste u službu na neodređeno vreme pa se ne primenjuju odredbe Zakona o radu koje uređuju prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Neosnovano je ukazivanje tužioca u reviziji da se u konkretnom slučaju ne primenjuje Zakon o Vojsci Srbije s obzirom da se radi o vojnoj ustanovi, te s tim u vezi pozivanje na Uredbu o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama („Službeni glasnik RS“, br. 58/07... 10/13), koju je na osnovu odredbe člana 195. Zakona o vojsci Srbije donela Vlada. Naime, prema odredbi člana 9a navedene uredbe, civilna lica zaposlena u vojnim ustanovama koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti, do završetka transformacije tih ustanova ostvaruju prava i obaveze iz radnog odnosa u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, a prava na isplatu plate, naknada i drugih primanja, kao i stambeno obezbeđenje ostvaruju u skladu sa propisima kojima se uređuje poslovanje tih ustanova. U momentu kada tužilac smatra da su se stekli uslovi za takozvano prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na određeno vreme, po poslednjem rešenju o radu na određeno vreme od 29.03.2018. godine, još uvek nije završena transformacija Vojne ustanove „Dedinje“ u Beogradu, pa se na prava i obaveze iz radnog odnosa civilnih lica zaposlenih u toj ustanovi, saglasno citiranoj odredbi primenjuje Zakon o Vojsci Srbije.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić