U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Avlijaš, advokat iz ..., protiv tuženih Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd, Dragana Rolovića iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nenad Stanković, advokat iz ..., Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva rada i socijalne politike, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, BB iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Veselin Mijajlović, advokat iz ..., radi diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2499/2015 od 25.03.2016. godine i reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1 527/17 od 20.04.2018. godine, u sednici održanoj 27.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2499/2015 od 25.03.2016. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, reviziji tužilje izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1 527/17 od 20.04.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9164/11 od 06.03.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da su tuženi diskriminatorski postupali prema njoj, tako što je drugotuženi u svojstvu direktora prvotuženog, postupajući po zahtevu četvrtotuženog, u svojstvu koordinatora borbe protiv trgovine ljudima, kod trećetuženog i po zahtevu petotuženog, u svojstvu pravnog savetnika u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku zahtevao kod trećetuženog da rasporedi tužilju sa radnog mesta rukovodioca Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, na radno mesto socijalnog radnika u RJ Centar za smeštaj maloletnih stranaca bez pratnje, a sve iz razloga bračnosti tužilje sa optuženim licem i publiciteta o tužilji u dnevnim novinama. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje kojim je tražila da se zabrani tuženima ponašanje iz odredbe stava prvog izreke ove odluke, kao i dalje vršenje diskriminacije, odnosno ponavljanja iste pod pretnjom prinudnog izvršenja novačnim kažnjavanjem. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se naloži prvotuženom uklanjanje posledica diskriminacije po osnovu bračnosti sa optuženim licem i po osnovu publiciteta o tužilji u dnevnim novinama, tako što će jednostrano raskinuti aneks 4 o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj .. od 19.10.2010. godine i tužilju vratiti na radno mesto rukovodioca Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, pod pretnjom prinudnog izvršenja novčanim kažnjavanjem. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno plate na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede njenog ugleda, časti i prava ličnosti prouzrokovan diskriminacijom po osnovu bračnosti sa optuženim licem i po osnovu publiciteta tužilje u dnevnim novinama, novčani iznos od 1.000.000,00 dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se presuda objavi u sredstvima javnog informisanja na teret tuženih. Stavom šestim izreke, obavezana je tužilja da prvo i drugotuženom solidarno isplati na ime troškova postupka 412.875,00 dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužilja da petotuženom na ime troškova postupka plati 216.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2499/2015 od 25.03.2016. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda i žalba tužilje odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9164/11 od 21.11.2013. godine i obavezana tužilja da tuženoj Republici Srbiji na ime troškova postupka plati 27.500,00 dinara.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 214/16 od 08.02.2017. godine odbijen je predlog za ponavljanje postupka tužilje od 10.05.2016. godine, a rešenjem istog suda P1 214/16 od 29.06.2017. godine ispravljenim rešenjem istog suda od 27.12.2017. godine, obavezana je tužilja da tuženima Zavodu za vaspitanje dece i omladine iz Beograda i Draganu Roloviću iz ... solidarno naknadi troškove postupka u iznosu od 66.000,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1 527/17 od 20.04.2018. godine, odbijene su, kao neosnovane žalbe tužilje i potvrđena napred navedena rešenja.

Protiv napred navedenih odluka donetih u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04, i 111/19), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na poslovima rukovodioca u Službi za koordinaciju zaštite žrtava trgovinom ljudima kod tuženog Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd počev od 21.04.2008. godine. Nakon što je tuženi Dragan Rolović, direktor tuženog Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd tužilji ponudio izmenu ugovornih uslova rada, zaključenje aneksa ugovora o radu, koji se odnosi na promenu radnog mesta, tužilja je sa tuženim uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti 19.10.2010. godine, kojim je brisana tačka 2 ugovora o radu od 21.02.2007. godine i zamenjena novom tačkom 2 koja glasi „Zaposlena će obavljati poslove socijalnog radnika u Zavodu za vaspitanje dece i omladine Beograd u RJ Centar za smeštaj maloletnih stranaca bez pratnje roditelja i staratelja počev od 19.10.2010. godine“. Tuženi Dragan Rolović, direktor tuženog Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd je samostalno i bez pritiska doneo odluku da tužilju rasporedi na drugo radno mesto, smatrajući da je to u interesu službe, tuženog Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd ali i u tužiljinom interesu, s obzirom da je tužilja bila izložena javnosti i da je njeno ime bilo dovedeno u kontekst organizovanog kriminala, jer je u medijama objavljena informacija u kojoj se tužiljino ime dovodilo u kontekst organizovanog kriminala. Tuženi BB i VV, službenici u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu rada i socijalne politike nisu vršili nikakav pritisak na tuženog Dragana Rolovića, ali su smatrali da je premeštaj tužilje na drugo radno mesto bio u interesu službe, da je tužilja aneksom ugovora o radu od 19.10.2010. godine raspoređena u skladu sa svojom stručnom spremom i da je zadržala istu zaradu kao i na prethodnom radnom mestu, te da je nakon premeštaja tužilja u više navrata pozivana da prisustvuje projektima i seminarima, imajući u vidu njen ugled u zaštiti od trgovine ljudima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, nalazeći da postupanje tuženih nije bilo diskriminatorsko postupanje u odnosu na tužilju.

Članom 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti, ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Prema članu 16. istog zakona zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Iz navedenih odredbi sledi da su najbitnije karakteristike diskriminacije, pravljenje razlike koje mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, da je tuženi Dragan Rolović, direktor tuženog Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd, radi potrebe efikasnijeg rada službe doneo odluku da tužilju rasporedi na drugo radno mesto, sa odgovarajućom stručnom spremom i sa istom zaradom, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da donošenjem ovakve odluke nije bilo neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja prema tužilji u odnosu na druge zaposlene, zbog nekog ličnog svojstva tužilje, odnosno zbog bračnosti sa licem koje je okrivljeno u krivičnom postupku i zbog publiciteta u medijama, osim toga tužilja je i nakon raspoređivanja na drugo radno mesto u više navrata bila pozivana da prisustvuje projektima i seminarima, imajući u vidu njen ugled u zaštiti od trgovine ljudima. Unutrašnja organizacija rada pravnog lica predstavlja autonomno pravo tog pravnog lica, zbog čega se ono ne može preisptivati u sudskom postupku, već sud samo može ceniti zakonitost odluke o raspoređivanju na drugo radno mesto, odnosno da li je odluka doneta u zakonitom postupku i od strane nadležnog organa poslodavca, međutim, nezakonita odluka ne mora predstavljati i diskriminatorsko postupanje poslodavca prema zaposlenom, već je ona diskriminatorska samo u slučaju da je poslodavac prema jednom zaposlenom neopravdano pravio razliku u odnosu na ostale zaposlene, na osnovu nekog njegovog ličnog svojstva, što u ovom slučaju nije reč.

Stoga su neosnovani navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da su tuženi neopravdano tužilju stavili u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene, a posebno imajući u vidu da se iz utvrđenog činjeničnog stanja ne može zaključiti da je zbog nekog ličnog svojstva tužilje ista raspoređena na drugo radno mesto. Uostalom, tužilja je bila podnela tužbu radi poništaja aneksa 4 o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 19.10.2010. godine, u kom postupku je cenjena zakonitost istog.

Sa napred navedenih razloga, a s obzirom na to da je utvrđeno da tuženi nisu diskriminatorski postupali prema tužilji, to su neosnovani i ostali zahtevi tužilje, zbog čega je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1 527/17 od 20.04.2018. godine na osnovu člana 399. u vezi člana 412. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), s obzirom da je tužba podneta 29.04.2011. godine i da je postupak pravnosnažno okončan po odredbama Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme podnošenja tužbe i našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 399. ZPP.

Postupak u ovoj pravnoj stvari pravnosnažno je okončan presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 9164/11 od 06.03.2013. godine, kojom su odbijeni kao neosnovani zahtevi tužilje i to zahtev kojim je tražila da se utvrdi da su tuženi diskriminatorski postupali prema njoj, na način bliže opisan u stavu prvom izreke, kao i zahtevi tužilje kojima je tražila da se zabrani tuženima takvo ponašanje i dalje vršenje diskriminacije, odnosno ponavljanje iste, zatim da se naloži prvotuženom uklanjanje posledica diskriminacije, tako što će jednostrano 19.01.2010. godine i tužilju vratiti na radno mesto rukovodioca Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, kao i zahtev da se obavežu tuženi da joj solidarno plate naknadu nematerijalne štete i da se presuda objavi u sredstvima javnog informisanja na teret tuženih. Tužilja je podnela predlog za ponavljanje postupka 10.05.2016. godine, ukazujući da je nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno rešeno prethodno pitanje na kome je odluka zasnovana, kao i da je saznala za nove činjenice na osnovu kojih je za nju mogla da bude doneta povoljnija odluka da su te činjenice i dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku, s obzirom da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 15023/2010 od 10.04.2013. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3959/13 od 13.02.2016. godine poništen aneks ugovora o radu i rešeno prethodno pitanje – radnopravna opravdanost i zakonitost predmetnog raspoređivanja tužilje, a na kome su zasnovane i prvostepena i drugostepena presuda i to tako što je utvrđeno da je premeštaj nezakonit, kao i da akt o sistematizaciji – Izmene pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih zadataka br. .. od 28.09.2019. godine, kojim je brisano radno mesto na kom je radila pre premeštaja, nikada nije stupio na snagu zbog ne davanja saglasnosti Vlade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili predlog za ponavljanje postupka.

Predlog za ponavljanje postupka je vanredni pravni lek koji se podnosi protiv pravnosnažne odluke, čija je svrha otklanjanje određenih nedostataka u pogledu činjeničnog utvrđenja na kome je zasnovana odluka koja se predlogom pobija. Ovaj pravni lek ima za cilj da se u postupku koji je pokrenut predlogom, osim nastupanja pravnosnažnosti, nepravilna, odnosno nezakonita sudska odluka ukine i ponovo rasprave sporna pitanja i donese pravilna i zakonita odluka. Članom 422. tačka 8. ZPP propisano je da se postupak može ponoviti ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno prethodno pitanje (član 12.) na kome je odluka zasnovana, dok je tačkom 9. istog člana propisano da se postupak može ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku.

Saglasno navedenom, uslov za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka, primenom člana 422. tačka 8. ZPP je naknadno rešeno prethodno pitanje u drugom postupku koje se tiče postojanja nekog prava ili pravnog odnosa, dok je uslov za ponavljanje postupka u smislu tačke 9. istog člana isticanje samo onih činjenica koje nisu isticane u ranijem postupku i za koje stranka nije znala do donošenja pravnosnažne sudkse odluke, a koje su postojale u vreme trajanja tog postupka, s tim što je neophodan uslov za ponavljanje postupka i da se radi o takvim novim činjenicama i novim dokazima koje bi mogle uticati na povoljniju odluku po stranku da su bili upotrebljeni u ranijem postupku.

Predlog za ponavljanje postupka tužilja je zasnovala na pravnosnažnoj presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 15023/2010 od 10.04.2013. godine, kojom je poništen aneks 4 o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 19.10.2010. godine, pa je stoga pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, s obzirom da je utvrđeno da tuženi nisu diskriminatorski postupali prema tužilji kada su je rasporedili na drugo radno mesto, a samim tim što je utvrđeno da je nezakonita odluka o raspoređivanju na drugo radno mesto ne podrazumeva da je postojalo diskriminatorsko postupanje tuženih prema tužilji, već bi ona bila diskriminatorska samo u slučaju da su tuženi prema tužilji neopravdano pravili razliku u odnosu na ostale zaposlene, na osnovu nekog njenog ličnog svojstva.

Navodi revizije da je tužilja saznala da akt o sistematizaciji – Izmene pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih zadataka br. .. od 28.09.2019. godine, kojim je brisano radno mesto na kom je radila pre premeštaja, nikada nije stupio na snagu zbog nedavanja saglasnosti Vlade, su bez uticaja, s obzirom da je pravnosnažnom presudom odbijen kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da su tuženi diskriminatorski postupali prema njoj, a stim u vezi i zahtev za otklanjanje posledica diskriminacije, pa se stoga ne radi o novoj činjenici i novom dokazu koji bi mogao uticati na povoljniju odluku po tužilju da je bio upotrebljen u ranijem postupku.

Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka primenom člana 422. tač. 8.i 9. ZPP, pa se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 412. stav 5. uvezi sa članom 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić