U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca S.R.1 iz sela Z., Z.P., T.B. iz sela D., Z.P. i S.R.2 iz sela Z., Z.P., čiji je zajednički punomoćnik V.Z., advokat iz B., protiv tužene EPS JP Elektrokosmet Priština, sa sedištem u Beogradu, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilaca T.B. i S.R.2 izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4847/2012 od 09.07.2014. godine, u sednici veća održanoj 23.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužilaca T.B. i S.R.2 izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4847/2012 od 09.07.2014. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13619/10 od 07.06.2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se ponište kao nezakonita rešenja tužene i to: rešenje broj 485 od 25.07.2007. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužiocu S.R.1, rešenje broj 493 od 25.07.2007. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužiocu T.B. i rešenje broj 480 od 25.07.2007. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužiocu S.R.2, kao i da se obaveže tužena da tužioce vrati na rad i rasporedi ih na poslove koji odgovaraju njihovim stručnim spremama, znanju i sposobnostima stečenim na radu. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužilaca Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 4847/2012 od 09.07.2014. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13619/10 od 07.06.2012. godine, u stavu prvom izreke i delu stava drugog izreke koji se odnosi na tužioce.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci T.B. i S.R.2 blagovremeno su izjavili reviziju zbog razloga koji upućuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Utvrđeno je da je tužiocima koji su bili zaposleni kod tužene otkazan ugovor o radu i to tužiocu T.B. rešenjem tužene broj 493 od 25.07.2007. godine, a tužiocu S.R.2 rešenjem tužene broj 480 od 25.07.2007. godine, da je kao razlog za otkaz navedena okolnost da su tužioci suprotno članu 41. Zakona o radu prihvatili svojstvo zaposlenih kod Preduzeća I.-L., da su dana 14.06.2007. godine tužioci primili upozorenje tužene doneto 07.06.2007. godine – tužilac T.B. upozorenje broj 11/297, a tužilac S. R.1 upozorenje broj 11/316, da su upozorenja dostavljena i sindikatu, te da su tužioci dana 05.09.2007. godine zasnovali radni odnos na osnovu ugovora o radu sa Javnim vodoprivrednim preduzećem za iskorišćavanje i održavanje hidrosistema I.-L. – P., sa ugovorenim radnim vremenom od 40 časova nedeljno. U trenutku zasnivanja radnog odnosa sa Javnim vodoprivrednim preduzećem za iskorišćavanje i održavanje hidrosistema I.-L. tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom kod tužene, na osnovu ugovora o radu zaključenim sa tuženom 26.12.2006. godine, da su tužioci i pre 2006. godine bili zaposleni i faktički obavljali rad u Javnom vodoprivrednom preduzeću I.-L. u P., te da su ugovorima od 05.09.2007. godine preduzeće I.-L. sa sedištem u P., kao poslodavac, i tužioci, kao zaposleni, regulisali međusobna prava i obaveze, i ugovorili nedeljno radno vreme od 40 časova, radnu nedelju od 5 dana, visinu mesečne plate, kao i da se ugovori primenjuju od 01.07.2007. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na isto pravilno primenio materijalno pravo – član 41. i 26. stav1. Zakona o radu, kada je kao neosnovane odbio zahteve tužilaca za poništaj rešenja kojim je tužena otkazala tužiocima ugovore o radu. Za svoju odluku drugostepeni sud je dao valjane i zakonite razloge.

Tužena je tužiocima otkazala ugovor o radu na osnovu člana 179.tačka 3. Zakona o radu, navodeći u rešenjima o otkazu da su tužioci postupali suprotno članu 41. Zakona o radu i da zbog takvog ponašanja ne mogu da nastave rad kod tužene.

Odredbom člana 179. tačka 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a odredbom člana 41. istog Zakona da zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca može za ostatak radnog vremena da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i da na taj način ostvari puno radno vreme.

Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da su tužioci zasnivajući radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom kod Javnog vodoprivrednog preduzeća I.-L. sa sedištem u P., radni odnos kod tužene učinili suprotnim zakonu, jer zakon ne poznaje mogućnost zasnivanja radnog odnosa jednog lica kod dva poslodavca, pri čemu bi radni odnos kod svakog poslodavca bio na neodređeno vreme i sa punim radnim vremenom.

Pravilno je drugostepeni sud našao i da tužioci prilikom zaključenja ugovora o radu sa tuženom 26.12.2006. godine nisu poštovali svoje obaveze predviđene članom 26. stav 1. Zakona o radu, a koje okolnosti su isto tako od uticaja na zakonitost radnog odnosa tužilaca kod tužene.

Nisu osnovani navodi revizije da su nižestepeni sudovi pogrešno tumačili i primenili odredbu člana 41. Zakona o radu i ne može se prihvatiti kao pravilno tumačenje ove odredbe dato od strane tužilaca u reviziji. Tačno je da je odredbom člana 41. Zakona o radu predviđena mogućnost zasnivanja dvojnog radnog odnosa, ali je ta mogućnost predviđena kao izuzetak i to samo za slučaj da zaposleni već radi kod jednog poslodavca, ali sa nepunim radnim vremenom, pa mu zakon daje mogućnost da za ostatak radnog vremena zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i da na taj način ostvari puno radno vreme. Dakle, u situaciju da zasnuje radni odnos sa još jednim poslodavcem može doći samo zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom. Zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom, po pravilu, shodno članu 40. Zakona o radu, prava iz radnog odnosa ima srazmerno vremenu provedenom na radu, što znači da ih ne ostvaruje u punom kapacitetu, pa mu zakon dozvoljava da za ostatak radnog vremena zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca, kako bi radom u dva radna odnosa ostvarivao puno radno vreme i prava iz radnog odnosa u punom obimu. Zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom, a puno radno vreme, prema članu 50. stav 1. Zakona o radu iznosi 40 časova nedeljno, ne može zasnovati dvojini radni odnos. Uslov bez kojeg se dvojni radni odnos ne može uspostaviti jeste da su oba radna odnosa zasnovana sa nepunim radnim vremenom.

Prilikom odlučivanja cenjeni su i svi ostali navodi revizije, ali kako nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, to shodno odredbi člana 382. stav 1., u vezi člana 411. ZPP, nisu posebno obrazlagani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Milomir Nikolić,s.r.