Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 90/20 od 06.02.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period februara 2013. zaključno sa martom 2015. godine plati po 10.320,00 dinara mesečno sa pripadajućom zakonskom kamatom od dospelosti do isplate, dok je stavom drugim izreke, odbijena žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, a tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 18.000,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim i petim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškova postupka po žalbi od 12.000,00 dinara, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv pravnosnažne presude u delu kojim je preinačena prvostepena odluka, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u navedenom delu, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je državni službenik, zaposleni kod tužene na .. u Kazneno popravnom zavodu u Beogradu, od 21.12.2011. godine. Prebivalište tužioca je u ..., pa je radi dolaska na rad i povratka sa rada putovao do radnog mesta u Beogradu, ali mu tužena u periodu od februara 2013. zaključno sa martom 2015. godine nije plaćala troškove prevoza, u kom periodu je on koristio autobuski prevoz na relaciji ... – ... i redovno ga plaćao. Utvrđeno je da je upravnik Zavoda kod tužene, obaveštenja od 23.01.2013. godine uveo novu proceduru za priznavanje prava na troškove prevoza, tako što je zaposlenima tražio dokaz o kupljenoj karti za prevoz preko 50 km od Beograda. Rešenjima tužene od 16.10. i 26.11.2013. godine, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova prevoza za avgust i oktobar 2013. godine, jer nije dostavio dokaze o ostvarenim troškova prevoza, ali on protiv ovih rešenja nije koristio zakonom dozvoljena pravna sredstva. U narednom spornom periodu, nakon donošenja ovih rešenja, tužilac nije podnosio zahtev za naknadu troškova prevoza. Počev od aprila 2015. godine, tužena zaposlenima isplaćuje troškove prevoza. Visina naknade na ime ovih troškova u spornom periodu utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, što predstavlja predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza tužiocu, osim za avgust i oktobar mesec 2013. godine, s obzirom da je zahtev tužioca za navedene mesece odbijen konačnom i pravnosažnom odlukom nadležnog organa tužene donetom u upravnom postupku.

Pobijanom odlukom preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu i odbijen tužbeni zahtev, uz zaključak drugostepenog suda da o pravu zaposlenog kod tužene ne odlučuje sud, već nadležni funkcioner tužene, te da je tužilac radi zaštite ovog svog prava morao poštovati postupak iz člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima, što je on propustio da učini, s obzirom da nije dokazao da se pismenim putem obraćao tuženoj zahtevom za naknadu ovih troškova, niti je pokretao upravni spor zbog tzv. „ćutanja uprave“. Kako tužiocu pravo na naknadu ovih troškova nije priznato, to istu ne može tražiti u ovom sudskom postupku (pred sudom opšte nadležnosti), jer je u parnici sud jedino nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. ZOO, ukoliko je isplatu ove naknade tuženi organ utvrdio pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom, ali je neosnovano obustavio isplatu istih ili je neredovno vršio njihovu isplatu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac je zaposlen kod tužene i ima status državnog službenika, pa se o njegovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.62/06, ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana određeno je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju, propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07-prečišćen tekst), kojom je državnim službenicima na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, a da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta. Imajući ovo u vidu, kao i utvrđenu činjenicu da tužilac živi u ..., a radi u Kazneno popravnom zavodu u Beogradu, te da za dolazak na rad i povratak sa rada putuje na relaciji od ... do mesta rada u.... i obratno, da mu je tužena do februara 2013. godine plaćala (nadoknađivala) troškove prevoza, da pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbe nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno odlukom upravnika organa tužene, a da nije nastupio bilo koji drugi razlog na osnovu koga bi od tog momenta otpao osnov za isplatu troškova prevoza tužiocu, to on nije bio u obavezi da tuženoj podnosi novi zahtev za priznanje ovog prava, koje mu je već bilo priznato i troškovi isplaćivani, što znači da mu pripada pravo na naknadu ovih troškova, čija se visina isplaćuje u skladu sa odredbom člana 3. Uredbe, u zavisnosti od toga koju vrstu javnog prevoza koristi radi dolaska na rad.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da su tačni navodi drugostepenog suda da državni službenici, u koje spada i tužilac, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i Upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac tužbom ne traži priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima je bio izložen u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njegov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što to nije učinio u skladu sa odredbama člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima.

Iz navedenog proizilazi da je tužena, pravo koje je tužiocu bilo priznato, bez zakonitog pravnog osnova uskratila počev od februara 2013. godine, tako što mu je u spornom periodu neosnovano obustavila isplatu naknade troškova prevoza, kojima je on bio izložen radi dolaska na rad i povratka sa rada, a u visini mesečne pretplatne karte autobuskog prevoznika, pa shodno članu 172. ZOO, on osnovano potražuje naknadu ovih troškova, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Imajući u vidu da je drugostepeni sud, pobijanom odlukom pogrešnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Pobijanom odlukom potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu troškova prevoza za avgust i oktobar mesec 2013. godine, u ukupnom iznosu od 20.640,00 dinara, pa je tužilac predložio da se o reviziji u ovom delu odluči primenom člana 404. ZPP, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju postoji potreba za razmatranjem ovog pravnog pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Naime, kao što je napred navedeno državni službenici imaju pravo na naknadu troškova prevoza na osnovu samog zakona i to primenom člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, a u visini određenoj članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, što znači da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

U konkretnom slučaju, tužilac je podneo zahtev za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza za avgust i oktobar mesec 2013. godine, a nadležni organ tužene je, svojim rešenjima od 16.10. i 26.11.2013. godine, njegov zahtev odbio, jer tužilac nije dostavo dokaze o visini ovih trškova. Međutim, imajući u vidu napred izneto – da pravo na naknadu troškove prevoza zaposlenima pripada po samom zakonu, te da isto ne može biti uslovljeno ili ograničeno odlukom bilo kog organa poslodavca, da je tužena, kao poslodavac, do februara 2013. godine zaposlenima plaćala ove troškova, od kada im je ovo pravo uskratila bez nastupanja bilo kog razloga na osnovu koga bi otpao osnov za njihovu nadoknadu, kao i da predmet spora u ovoj pravnoj stvari nije priznavanje prava na troškove prevoza, već naknada štete zbog nezakonitog rada organa tužene, primenom članu 172. ZOO (nezakonito uskraćivanje naknade troškova prevoza zaposlenom) i to u visini troškova koje je tužilac imao radi dolaska na rad i povratka sa rada, u skladu sa odredbom člana 3 Uredbe, a da su nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca u ovom delu, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene odluke u ovom delu i usvojio tužbeni zahtev, odnosno odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji u pretežnom delu, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 18.000,00, na ime nagrade advokatu za sastav revizije.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić