Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 271/2023 od 11.04.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade isplati 412.045,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne pojedinačne iznose od dospeća do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđene iznose zarade za period od 01.07.2016. godine do 31.12.2016. godine izvrši obračun i uplatu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima, shodno propisima koji važe na dan isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu, u tački 1. na ime naknade troškova dolaska i odlaska sa rada za period od 02.08.2014. godine do 23.06.2017. godine isplati ukupan iznos od 121.799,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog označenog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate i u tački 2. na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2015. i 2016. godinu, isplati iznose od po 35.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen protivtužbeni zahtev kojim je protivtuženi tražio da se utvrdi njegovo potraživanje na ime naknade štete prema tužiocu u iznosu od 733.800,00 dinara i da se izvrši prebijanje međusobnih potraživanja i da se ona ugase. Stavom petim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog da mu tužilac na ime parničnih troškova isplati iznos od 199.875,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplati iznos od 271.176,88 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, ali je drugostepeni sud počinio relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 8. i 360. ZPP, kada je preinačio rešenje sadržano u stavovima prvom i drugom izreke prvostepene presude kojima je tužba odbačena i usvojio tužbeni zahtev postavljen ovim delom tužbe. Navedeno rešenje prvostepeni sud je zasnovao na stanovištu da tužiocu nedostaje pravni interes za vođenje parnice i ishodovanje presude, pošto po odredbi člana 121 stav 6 Zakona o radu poseduje izvršnu ispravu. Ovi razlozi isključuju mogućnost da drugostepeni sud u instancionoj kontroli, kontrolišući zakonitost i pravilnost razloga na kojima je zasnovano prvostepeno rešenje kojim je sud odbio da odlučuje, bez neposrednog utvrđenja činjenica pravnosnažnom presudom odluči o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, sa prebivalištem u ... je u spornom vremenskom periodu bio zaposlenog kod tuženog, pružaoca medijskih usluga, koji ima sedište u Prokuplju. Počev od 01.07.2014. godine tužilac je raspoređen na mesto ..., a od 08.07.2014. godine obavljao je funkciju direktora tuženog. Ugovorom o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima koji je zaključen između stranaka 08.07.2014. godine, predviđeno je da direktor ima pravo na novčanu naknadu za svoj rad u neto iznosu od 35.000,00 dinara, kao i pravo na naknadu prevoznih troškova od mesta življenja do mesta rada. Ovaj ugovor sadrži i klauzulu zabrane konkurencije, po kojoj tužilac ne može da obavlja za drugo lice poslove koji su delatnost tuženog. U spornom vremenskom periodu tužiocu nisu isplaćivani putni troškovi, rešenja o korišćenju godišnjeg odmora za 2015. i 2016. godinu on, kao direktor nije doneo, niti je odmor koristio, a ugovorom predviđene zarade nisu isplaćivane. Zarade nisu isplaćivane ni drugim zaposlenima. Tužilac je u spornom periodu radio kao honorarni saradnik „BB“, kao i na portalu „VV“, te mu je po tom osnovu na račun uplaćeno ukupno 616.955,00 dinara. Radni odnos tužioca kod tuženog prestao je rešenjem od 23.06.2017. godine, iz razloga što se nije vratio na rad u roku od pet dana od dana isteka roka za povraćaj na posao.

Tužilac je uz tužbu podneo obračun zarade, koji tuženi nije sporio, pa prvostepeni sud tužbu u delu za isplatu zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima odbacuje, pošto priložena isprava po članu 121. stav 6. Zakona o radu predstavlja izvršnu ispravu i ne postoji pravni interes tužioca za ishodovanje presude. Tužbeni zahtev u delu za isplatu naknade troškova odlaska i dolaska na rad, prvostepeni sud odbija iz razloga što tuženi nije imao opšti akt koji je određivao prava po ovom osnovu, a tužilac, kao direktor ni drugim zaposlenima nije omogućio da se ovim pravom koriste. Tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora odbija iz razloga što tužilac, kao direktor nije napravio raspored korišćenja godišnjeg odmora, nije doneo rešenja zaposlenima da se koriste ovim pravom, pri čemu je po evidenciji tuženog pre prestanka radnog odnosa bio odsutan 56 radnih dana, pa mu na osnovu odredbi članova 76. i 164. Zakona o radu po ovom osnovu ne pripada naknada. Kršenjem zabrane konkurencije, koja je predviđena zaključenim ugovorom između stranaka, stvoren je po stanovištu prvostepenog suda osnov za naknadu štete po protivtužbenom zahtevu, u skladu sa odredbom člana 161. stav 4. Zakona o radu. Na osnovu odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku sud odmerava visinu naknade, prihvatajući iskaz tuženog da je šteta koju je pretrpeo protivpravnim radnjama tužioca najmanje za 50% veća od prihoda koje je on ostvario radnim angažovanjem.

Drugostepeni sud odluku o zahtevu za naknadu troškova po osnovu dolaska i odlaska sa rada preinačava, pošto tužilac po ugovoru o međusobnim pravima i obavezama od 08.07.2014. godine ima pravo na naknadu prevoznih troškova, a po članu 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ona pripada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Nalazi osnovanim tužbeni zahtev i u delu za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, pošto je po odredbama člana 17. stav 1. tačke 2. i 3. i člana 20. stav 1. tačke 1. i 5. Odluke o osnivanju tuženog, kao privrednog društva sa ograničenom odgovornošću, nadležnost direktora da zastupa društvo i vodi poslove u skladu sa osnivačkim aktom, odlukama skupštine i uputstvom nadzornog odbora, a obaveza nadzornog odbora da bira i razrešava direktora i utvrđuje naknadu za njegov rad, kao i da nadzire rad direktora i usvaja njegove izveštaje. Šteta koju je tužilac pretrpeo po ovom osnovu rezultat je rada nadzornog odbora, pa je tuženi u obavezi da je nadoknadi tužiocu. Najzad, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio protivtužbeni zahtev, pošto po odredbama člana 163. Zakona o radu za sudsku zaštitu nisu postojale materijalnopravne pretpostavke. Naime, po ovim zakonskim odredbama zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom prouzrokovao poslodavcu, a postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje, utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Tek ukoliko se naknada štete ne ostvari na ovakav način, o naknadi štete odlučuje nadležan sud.

Vrhovni sud prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava za odluku koju je drugostepeni sud doneo o zahtevu za naknadu troškova prevoza. Naime, stranake su zaključenim ugovorom predvidele ovo pravo tužioca, pa pošto je tužilac sve vreme živeo u drugom mestu i putovao do mesta rada izdatke po ovom osnovu je nesumnjivo imao, pa je tuženi u obavezi da mu plati naknadu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, u preostalom delu kojim je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i odbio protivtužbeni zahtev za naknadu štete zbog povrede zabrane konkurencije, drugostepena presuda doneta je uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Obaveze tužioca, kao direktora, da u skladu sa Odlukom o osnivanju društva zastupa društvo i vodi njegovo poslovanje, te izveštava o svom radu nadzorni odbor, preuzete su kao obaveze direktora iz odredbi članova 218. stav 1, 225. stav 1. i 399. Zakona o privrednim društvima, iz kojih proizilazi i da direktor, kao zakonski zastupnik društva za ograničenom odgovornošću odgovara za poslovanje privrednog društva i za usklađenost poslovanja sa zakonom i drugim propisima.

Prema članu 68. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/2014), koji se primenjivao u vreme nastanka spornog odnosa, zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa ovim zakonom (stav 1.), ovog prava ne može da se odrekne, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom (stav 4.). Po članu 76. u slučaju prestanka radnog odnosa poslodavac je dužan da zaposlenom, koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora (stav 1.). Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete (stav 2.). Kod činjeničnog utvrđenja da tužilac, kao direktor tuženog nije doneo rešenja o korišćenju godišnjeg odmora za 2015. i 2016. godinu, da je po sopstvenom nahođenju sve vreme radio, kao i da je iskoristio godišnji odmor u 2017. godini kada mu je prestao radni odnos, nema elemenata za zaključak da postoji krivica tuženog za izostalo korišćenje godišnjeg odmora tužioca, koja je uslov za postojanje odgovornosti tuženog za štetu. U konkretnom slučaju tužilac je svojim radnjama stvorio protivpravno stanje, pa iz ovakvih radnji on ne može da crpi korist.

Drugostepeni sud pogrešno na sporni odnos, povodom utvrđenog kršenja zabrane konkurencije, primenjuje odredbe člana 163. Zakona o radu. Ovim odredbama regulisan je postupak naknade vanugovorne štete poslodavca prema zaposlenom. U konkretnom slučaju, merodavna je odredba člana 161. stav 4. Zakona o radu, po kojoj ako zaposleni prekrši zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo da od njega zahteva naknadu štete. Osnov obaveze tužioca proizilazi iz kršenja ugovorne odredbe, kojom mu je zabranjeno da se za vreme dok je zaposlen kod tuženog bavi istom delatnošću za druge poslodavce. Vrhovni sud nalazi prihvatljivim stanovište prvostepenog suda da kod ovakve vrste štete postoje uslovi za primenu odredbe člana 232. ZPP, ali da je visinu štete sud pogrešno odredio kod podatka da je tužilac angažovanjem za treća lica u spornom periodu ostvario ukupan prihod od 616.955,00 dinara. Stoga, jedino navod tuženog da je njegova šteta bar 50% veća od prihoda koje je tužilac ostvario ne može se prihvatiti kao osnov sudske odluke, ali okolnosti opravdavaju dosudu naknade u ravni iznosa koji je tužilac ostvario kršeći ugovornu zabranu. Na ovaj iznos tužiocu pripada zakonska zatezne kamata od dana podnošenja protivtužbe, u smislu odredbi člana 190. i člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu prvom i delu stava drugog izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odluka u preostalom delu stava drugog izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, a odluka u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 4. ZPP ukinuta je odluka o troškovima postupka, koja je po odredbama člana 153. ZPP uslovljena konačnim uspehom stranaka u postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković