Budući da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1. u vezi člana 441. ZPP, to nema potrebe za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge razloge predviđene članom 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku revident suštinski ne ukazuje. Revident osporava činjenično utvrđenje nižestepenih sudova u pogledu faktičkog mesta rada tužioca, činjenice da li je isti formalno raspoređen na mesto rada i pitanja određenja mesta rada u odnosu na mesto, koje je određeno poslednjim zakonitim aneksom ugovora, saglasnosti zaposlenog za promenom mesta zaposlenja, kao i određenja visine naknade štete, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije. Ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, usled pogrešne ocene dokaza, nije od uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude, budući nije ispunjen uslov za primenu 407. stav 2. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 1999. godine zasnovao radni odnos sa „NIS Jugopetrol“ na radnom mestu prodavac (sa IV stepenom stručne spreme), na benziskoj stanici u PO „Benziska stanica ... .“ Tužilac je na osnovu aneksa broj 10 ugovora o radu od 03.09.2012. godine obavljao poslove točioca goriva, sa mestom rada u ... i sa ugovorenom bruto 1 zaradom za puno radno vreme i standardni učinak u iznosu od 51.994,00 dinara. Na osnovu aneksa broj 11 ugovora o radu od 28.12.2012. godine (koji aneks je poništen kao nezakonit pravnosnažnom presudom Trećeg Osnovnog suda u Beogradu P1 1050/13 od 09.10.2017. godine) tužilac je raspoređen na poslove radnog mesta samostalni referent za ..., Odeljenje za ..., Služba za ..., Sektor za ..., Direkcija za ..., Funkcija za ... sa mestom rada u ..., na adresi ..., zgrada ... NIS Naftagas i sa ugovorenom bruto zaradom za puno radno vreme i standardni učinak u iznosu od 38.830,00 dinara. Tužilac je ove poslove obavljao sve do 17.05.2013. godine kada mu je tuženi otkazao ugovor o radu. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1794/19 od 14.01.2020. godine, poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca od 17.05.2013. godine i naloženo tuženom da tužioca vrati na rad. U postupku reintegracije tužioca u proces rada, radi postupanja po presudama Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1794/19 od 14.01.2020. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1215/20 od 04.11.2020. godine, tuženi je dostavio tužiocu obaveštenje o ponudi za zaključenje spornog aneksa broj 12 ugovora o radu, za obavljanje poslova operater Regiona ..., Divizija ..., Direkcija za ..., Departman za ..., ... centar ..., sa osnovnom bruto 1 zaradom u iznosu od 55.080,00 dinara, koja je učinjena uz obaveštavanje u kom je roku dužan da potpiše aneks ugovora o radu, kao i o posledicama u slučaju nepotpisivanja. Tužiocu je uz obaveštenje dostavljen i sporni aneks ugovora o radu za obavljanje navedenih poslova operatera Regiona ..., za koje se zahteva stručna sprema – 40 SSS, IV stepen stručne spreme, prema opisu poslova detaljno utvrđenim od strane prvostepenog suda na strani 7, sa predviđenim mestom rada u ... i tužilac je tu ponudu odbio pisanim izjašnjenjem od 11.02.2021. godine. U izjašnjenju je naveo da je ponuđeno radno mesto u ..., koje je udaljeno preko 50 km od mesta u kome je radio – ... i da je predviđen rad u smenama, a da od strane poslodavca nije organizovan prevoz iz ... u mesto rada ... i nazad, dok putovanje javnim prevozom, iako ga plaća poslodavac, ne daje sigurnost da će u svim smenama, naročito noćnoj, moći da na vreme dolazi na posao i da sa istog kreće kući bez problema. Spornim rešenjem od 24.02.2021. godine, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu, zbog toga što je odbio zaključenje aneksa 12 ugovora o radu od 29.01.2021. godine, sa obrazloženjem da su obaveštenje i aneks broj 12 ugovora o radu tužiocu ponuđeni radi postupanja u skladu sa pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu i da je tužilac obavešten o posledicama nepotpisivanja aneksa ugovora o radu. Prvostepeni sud je utvrdio da je udaljenost od ... (mesta rada tužioca prema aneksu broj 10 ugovora o radu) do ... 19 km, dok je udaljenost od ... (u kom mestu je tužilac radio do otkaza ugovora o radu 17.05.2013. godine) do ... 62,4 km i potrebno je 50 minuta preko puta E75 i A1/275 i 46 minuta bez gužve. Visinu naknade štete umesto vraćanja na rad prvostepeni sud je utvrdio u ukupnom iznosu od 486.344,20 dinara i to na ime deset zarada u visini od po 48.634,42 dinara, koja visina zarade je bila predmet vansudskog poravnanja između stranaka, kao razlika zarade između aneksa broj 11 i aneksa broj 10 ugovora o radu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da nisu bili ispunjeni uslovi da tužilac bude premešten u drugo mesto rada saglasno članu 173. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS,“ broj 24/05...113/17), te kako je ovlašćenje tuženog kao poslodavca da tužiocu kao zaposlenom ponudi izmenu ugovorenih uslova rada primenom člana 171. stav 1. tačka 2. Zakona o radu uslovljena ispunjenošću 173. istog zakona, to ni odbijanje tužioca za zaključenje ovakvog aneksa ugovora o radu nije moglo biti sankcionisano otkazom ugovora o radu, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 2. Zakona o radu, što pobijanu odluku tuženog čini nezakonitom. Iz navedenih razloga utvrđeno je da je aneks 12 ugovora o radu tuženog od 29.01.2021. godine nezakonit, a rešenje o otkazu ugovora o radu od 24.02.2021. godine poništeno. Sledom, saglasno odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan zahtev tužioca za naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini deset zarada, imajući u vidu sve relevantne okolnosti slučaja – da je tužilac rođen 1970. godine, u radnom odnosu kod tuženog proveo 22 godine, da je otac jednog deteta koje izdržava kao razvedeni roditelj.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku o tužbenom zahtevu u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, u skladu sa članom 173. ovog zakona. Članom 173. istog zakona propisano je da zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja u mestima van sedišta poslodavca, odnosno njegovog organizacionog dela, kao i ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se premešta na rad manja od 50 km i ako je organizovan redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i obezbeđena naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada van slučajeva iz stava 1. ovog člana samo uz svoj pristanak.

Tuženi je u postupku reintegracije u proces rada ponudio tužiocu zaključenje aneksa ugovora o radu sa predlogom za premeštaj u drugo mesto rada kod poslodavca. Međutim, kako je mesto premeštaja ..., koje je udaljeno više od 50 km u odnosu na prethodno mesto rada tužioca - gde je tužilac faktički i formalno radio pre nego što mu je otkazan ugovor o radu u maju 2013. godine, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 173. stav 1. tač. 2. Zakona o radu, pa sledom ni člana 171. stav 1. tačka 2. navedenog zakona. Sledi da je predmetni aneks 12 ugovora o radu od 29.01.2021. godine nezakonit. Stoga, odbijanje zaključenja aneksa ugovora o radu sa navedenim uslovima rada, nije moglo biti sankcionisano rešenjem o otkazu ugovora o radu, pa je sledom rešenje o otkazu od 24.02.2021. godine nezakonito. Pravilno su nižestepeni sudovi odlučili i kada su tužiocu, kome je prestao radni odnos bez pravnog osnova, a koji nije zahtevao da se vrati na rad, primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu, dosudili naknadu štete u iznosu od 10 zarada primenom napred navedenih kriterijuma. U vezi sa svim navedenim, revizijski navodi tuženog predstavljaju sopstveno tumačenje prava od strane revidenta, a koje nema pravno utemeljenje u utvrđenim činjenicama, pa ih Vrhovni kasacioni sud ne prihvata, kao osnovane.

Kako se, dakle, revizijskim navodima ne dovodi u pitanje pravilnost drugostepene odluke, to je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić