Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 1274/18 od 07.10.2020. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 379/15 od 27.10.2017. godine u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju kojom pobija drugostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, na osnovu kog je doneta pobijana presuda, čija pravilnost i potpunost se ne može pobijati revizijom prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima kreditnog službenika u ekspozituri u ... . Rešenjem tuženog od 06.07.2010. godine tužiocu je otkazan Ugovor o radu broj ../08 od 01.04.2008. godine, iz razloga što tužilac ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna zvanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, kao i iz razloga što je odbio da se povinuje usmenim i pismenim pravilima i uputstvima i direktnim naređenjima. Na osnovu odluke izvršnog odbora tuženog od 18.03.2010. godine je formirana komisija za ocenjivanje rezultata rada tužioca, koja je konstatovala da je tužilac u februaru 2010. godine isplatio kreditne proizvode u iznosu od 27.786,00 evra, u januaru 2010. godine 11.593,00 evra i u decembru 2009. godine 40.344,00 evra, da je proverom podataka za period od 01.07.2009. godine do 28.02.2010. godine, te proverom podataka o kašnjenju kreditnih partija utvrđeno da tužilac nije ostvario očekivane rezultate rada po kojima je bio dužan da u decembru 2009. godine, u januaru 2010. godine i u februaru 2010. godine realizuje kredite u minimalnom iznosu od 40.000 evra. Takođe, u periodu od jula do novembra 2009. godine je bio dužan da realizuje kredite u minimalnom iznosu od 40.000 evra, a njegovi rezultati za taj period su bili ispod ovog iznosa. Neposredni rukovodilac tužioca je 18.01.2010. godine predočio koje aspekte rada tužilac treba da unapredi, te je komisija odredila da je tužilac dužan da u roku od 30 dana od dana prijema zapisnika ispuni sledeće radne norme: da ukupan iznos isplaćenih kreditnih proizvoda iznosi minimalno 40.000 evra kao i za ostale zaposlene u skladu sa internom porukom od 02.02.2009. godine, da kvalitet tužiočevog portfolija odnosno stopa kašnjenja ne može biti lošija od zatečenog stanja na dan 31.12.2009. godine od 0,07%, za kašnjenja preko 30 dana, a ispod 0% za kašnjenja do 30 dana, da dnevno uradi minimalno jedan sastanak sa potencijalnim klijentima banke, ne manje od 20, koje rezultate rada treba da ostvari u periodu od 10.05.2010. do 11.06.2010. godine. Tužilac je preuzeo zapisnik komisije dana 10.05.2010. godine, ali je odbio da to potpiše, čime je iskazao da nije spreman da prihvati postavljene zadatke, čime je učinio povredu radne obaveze. Iz dopune rešenja od 29.07.2010. godine utvrđeno je da se dopunjuje rešenje o otkazu ugovora o radu od 06.07.2010. godine te da se tužiocu otkazuje ugovor o radu nakon prestanka privremene sprečenosti za rad i to istekom otkaznog roka od mesec dana koji teče od 29.07.2010. godine. Pre donošenja rešenja o otkazu tužilac je upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se izjasnio. Po produktivnosti, od ukupnog broja zaposlenih (82) tužilac je kod tuženog na 43 mestu. Iz zapisnika o utvrđivanju znanja, sposobnosti i rezultata rada tužioca od 19.03.2010. godine utvrđeno je da je komisija na osnovu uvida u radnu dokumentaciju i pisanog obrazloženja neposrednog rukovodioca utvrdila da je tužilac u poslednja tri meseca ostvario rezultate ispod iznosa od 40.000 evra, predviđenog za realizaciju kreditnih proizvoda i to u decembru 2009. godine 40.344,00 evra, u januaru 2010. godine 11.593 evra i u februaru 2010. godine 27.786 evra, pa je komisija utvrdila da tužilac ne ostvaruje rezultate rada i da nema odgovarajućeg posla koji bi se tužiocu mogao ponuditi. Utvrđeno je da je neposredni rukovodilac tužioca 18.01.2010. godine uradio godišnju evaluaciju tužiočevog rada u 2009. godini i tom prilikom je tužiocu predočio koje aspekte rada treba da unapredi, ali tužilac nije ostvario očekivane rezultate rada. Utvrđeno je da je tužilac prilikom prijema u radni odnos obučen za rad na radnom mestu na kom je zasnovao radni odnos. Tuženi je oglasio potrebu za popunjavanjem slobodnih radnih mesta za ekspozituru u ... i u ..., a tužilac se javio po oglasu za radno mesto kreditnog službenika za kredite u kašnjenju, u ... .

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja odbijen je tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog od 06.07.2010. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i dopunskog rešenja od 29.07.2010. godine, kao neosnovan, zato što je, kako je to zaključuje drugostepeni sud, nesumnjivo utvrđeno da tužilac nije ostvario potrebne rezultate rada, odnosno radne norme koje su mu bile postavljene od strane tuženog u periodu od tri meseca (decembar 2009. i januar i februar 2010. godine) pri čemu je u decembru 2009. godine ispunjnio potrebnu normu, ali ne i za januar 2010. godine, te imajući u vidu i da u naknadno ostavljenom roku od 30 dana nije ostvario radne ciljeve koji su mu bili postavljeni od strane komisije. Drugostepeni sud smatra da su bez uticaja navodi žalbe da je tužilac od ukupnog broja zaposlenih na poslovima kreditnih službenika kod tuženog na 43 mestu i da po tome ostvaruje prosečne rezultate rada od ukupno 82 službenika. Ovo zato što su rezultati rada tužioca i u dužem vremenskom periodu i to od jula do novembra 2009. godine ispod očekivanja, zbog čega je neposredni rukovidilac tužioca i uradio godišnju evaluaciju njegovog rada u toku 2009. godine i tom prilikom mu je predočio koje aspekte rada treba da unapredi, a da je utvrđeno da je tužilac bio obučen za rad na svom radnom mestu, pa su rezultati tužioca koji su cenjeni u posmatranom periodu posledica ne njegovog neznanja, već nedovoljnog zalaganja.

Revizijski sud nalazi da je revizija tužioca osnovana i da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/2005, 61/2005 i 54/2009) koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja, u članu 179. predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog, i ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi (tačka 1.), i ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2.). Prema odredbi člana 184. istog zakona, otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1. i 2. poslodavac može dati zaposlenom u roku od 3 meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od 6 meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Proizlazi da tuženi poslodavac nije mogao zaposlenom, tužiocu da otkaže ugovor o radu sa razloga iskazanih rezultata rada u periodu do kraja 2009. godine. Dakle, u smislu citiranih odredaba zakona za zakonitost otkaza ugovora o radu relevantni su rezultati rada koje je tužilac ostvario u periodu od januara 2010. godine. Konkretno, relevantne su okolnosti da je tužilac u januaru 2010. godine isplatio kreditnih proizvoda u iznosu od 11.593 evra, a u februaru 2010. godine u iznosu od 27.786 evra, u odnosu na obavezu da realizuje kredite u minimalnom iznosu od 40.000 evra. Prema utvrđenim činjenicama komisija tuženog je tužiocu odredila da u roku od 30 dana od prijema zapisnika, 10.05.2010. godine, ispuni određene rade norme, odnosno da ukupan iznos isplaćenih kreditnih proizvoda iznosi minimalno 40.000 evra, da stopa kašnjenja preko 30 dana ne može biti lošija od zatečenog stanja na dan 31.12.2009. godine odnosno 0,07%, a za kašnjenja do 30 dana ispod 0%, da dnevno uradi minimalno jedan sastanak sa potencijalnim klijentima banke, a ne manje od 20. Prema utvrđenju prvostepenog suda, Pravilnikom o utvrđivanju normativa i standarda rada i drugih merila i kriterijuma za ocenjivanje rezultata rada, znanja i sposobnosti zaposlenih kod tuženog od 03.03.2009. godine, u članu 10. je propisano da ako zaposleni u periodu od 3 meseca ne pokaže potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, odnosno ne ostvaruje odgovarajuće rezultate rada, neposredni rukovodilac zaposlenog pokreće postupak za utvrđivanje znanja i sposobnosti, odnosno rezultata rada tog zaposlenog dostavljanjem zahteva izvršnom odboru banke, koji obrazuje komisiju. Propisan je sastav komisije tako da broji tri člana koja moraju biti najmanje istog stečena stručne spreme određene vrste zanimanja kao zaposleni čije se sposobnosti utvrđuju. Komisija sačinjava zapisnik o radu i ako utvrdi da zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, odnosno ne ostvaruje odgovarajuće rezultate rada istom će se ponuditi obavljanje drugog odgovarajućeg posla kod tuženog, ukoliko takvog posla ima. Prema članu 14., ukoliko nema drugog odgovarajućeg posla komisija će utvrditi jasne ciljeve i zadatke koje zaposleni dužan da ostvari u ostavljenom roku za poboljšanje rada koji ne može biti duži od 30 dana i posle isteka tog roka ukoliko zaposleni i dalje ne ostvaruje rezultate rada, zaposlenom može prestati radni odnos. Prema iznetim činjenicama proizlazi da postupak koji je tuženi sproveo radi utvrđenja činjenice da tužilac nije ostvarivao rezultate rada na poslovima koje obavlja koji se od njega očekuju, odnosno njegovih znanja i sposobnosti, ne odgovara propisanom postupku. Osnovano revident ukazuje da u konkretnom slučaju nije ostvaren propisani uslov da u roku od tri meseca nije osvarivao minimalne propisane rezultate. Ovo s toga što je precizno utvrđeno da tužilac u decembru 2009. godine jeste ostvario realizaciju kreditnih proizvoda preko propisanog minimuma od 40.000 evra. Dakle, tuženi je pokrenuo postupak za utvrđenje znanja sposobnosti i rezultata tužioca na osnovu njegovih rezultata u dva meseca, januara i februara 2010. godine. U konkretnom slučaju je komisija na osnovu perioda od 2 meseca odredila tužiocu period za ispunjavanje istih propisanih rezultata rada, dakle, ne za poboljšanje rada prema konkretnim utvrđenim rezultatima i sposobnostima tužioca. Dalje, osnovano revident ukazuje na preporuku broj 166. uz Konveciju MOR-a broj 158., kao standard ponašanja poslodavca, da je bilo neophodno da tuženi tužiocu da pismeno upozorenje zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla i u vezi sa tim instrukcije, koji uslov tuženi nije mogao, kako to pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi, da izbegne pozivanjem na usmene instrukcije neposrednog rukovodioca tužiocu date 18.01.2010. godine, dakle pre isteka makar posmatranog perioda, januara i februara 2010. godine. Kod takvog stanja stvari proizlazi zaključak da propisani postupak za utvrđivanje činjenica da tužilac nije ostvarivao rezultate rada na poslovima koje obavlja i za otkaz ugovora o radu po tom osnovu sa strane tuženog nije sproveden. Prema tome, ne stoje razlozi izneti u pobijanoj drugostepenoj odluci za odbijanje tužbenog zahteva.

Iz iznetih nedostataka u sprovođenju postupka koji je kod tuženog propisan njegovim opštim aktom, pobijano rešenje je doneto u nezakonitoj proceduri i kao takvo je poništeno, a kao posledica utvrđenja da je zaposlenom bez zakonitog osnova prestao radni odnos, predviđena odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad. Odluka u izreci doneta je po odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučeno je o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosima od po 16.500,00 dinara za sastav tužbe i podneska od 21.11.2011. godine, za pristup punomoćnika tužioca na 9 održanih ročišta po 18.000,00 dinara, za pristup na 4 neodržana ročišta po 9.750,00 dinara, za 6 dolazaka tužioca u sud po pozivu na ime cene autobuske karte na relaciji ... – ... po 1.070,00 dinara u jednom smeru, za sastav žalbe 33.000,00 dinara, ukupno 282.840,00 dinara i za sastav revizije 33.000,00 dinara, koji su troškovi potrebni za vođenje parnice, na osnovu odredaba člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i člana 22. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić