Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog i procesnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio zaposlen u VP ... ... na formacijskom mestu ... sa radnim vremenom od 40 časova nedeljno. Rešenjem poslodavca od 08.08.2019. godine tužiocu je priznato pravo na skraćeno radno vreme u trajanju od 5 sati nedeljno i određeno je da će tužilac skraćeno radno vreme koristiti ponedeljkom i petkom tako što će mu tim danima radno vreme trajati od 7-12,30 časova, a u slučaju potrebe službe skraćeno radno vreme će koristi drugog dana u toku nedelje, po odluci komandira VP. Navedeno rešenje doneto je na osnovu Uredbe o radnom vremenu, odmorima i odsustvima profesinalnih vojnih lica, koja je objavljena u „Službenom glasnku RS“ br. 107 od 29.12.2016. godine, a stupila je na snagu 06.01.2017. godine. U periodu od stupanja Uredbe na snagu do donošenja rešenja kojim je tužiocu priznato pravo na skraćeno radno vreme, tužilac je radio puno radno vreme i na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđeno je da je tužilac u tom periodu ostvario ukupno 385 sati prekovremenog rada i da pripadajuća uvećana zarada iznosi ukupno 200.845,19 dinara sa pripadajućom kamatom. Tužilac nije podnosio zahtev tuženoj za isplatu naknade za prekovremeni rad.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi Zakona o Vojsci Srbije i Uredbe o radnom vremenu, odmorima i odsustvima profesinalnih vojnih lica, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu traženih novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad tužioca u spornom periodu u iznosima utvrđenim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka. Stanovište prvostepenog suda je i da je tužena pričinila štetu tužiocu jer mu pravo na skraćeno radno vreme nije priznala počev od 06.01.2017. godine kao dana stupanja na snagu navedene Uredbe koja to pravo predviđa, već tek donošenjem pojedinačnog rešenja 08.08.2019. godine, zbog čega je našao da postoji njena odgovornost u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da se na tužioca kao profesionalnog vojnika primenjuje Zakon o Vojsci Srbije, koji u članu 141. propisuje način ostvarivanja pojedinačnih prava u upravnim stvarima. Kako se zaštita prava koja je tražena u ovom postupku ostvaruje u upravnom postupku i dalje kroz sudsku kontrolu zakonitostii konačnih upravnih akata u upravnom sporu, a tužilac nije dokazao da je pokušao da ostvari svoja prava na ovaj način, po mišljenju drugostepenog suda nema nezakonitog i nepravilnog rada (postupanja) tužene kao državnog organa u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Podnetom tužbom tražena je naknada štete zbog neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad u visini utvrđenoj veštačenjem, a zbog činjenice da je tužena priznala tužiocu pravo na skraćeno radno vreme tek rešenjem od 08.08.2019. godine, iako je Uredba kojom je profesionalnim vojnim licima ovo pravo priznato stupila na snagu još 06.01.2017. godine, pa je prema navodima tužbe u spornom periodu tužilac radeći puno radno vreme od 40 časova nedeljno ustvari radio prekovremeno pet sati nedeljno.

Prema odredbama članova 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19) o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz navedenih zakonskih i podzakonskih odredbi sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

S`toga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je Vrhovni sud primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković