Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2319/18 od 22.05.2019. godine, u sednici održanoj 07.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2319/18 od 22.05.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2319/18 od 22.05.2019. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 351/17 od 05.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 351/17 od 05.02.2018. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu, na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedene u sadržaju ovog stava. U drugom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 106.444,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2319/18 od 22.05.2019. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U drugom stavu izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su zbog postojanja potrebe ujednačavanja sudske prakse, ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18), za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da je pravni stav izražen u pobijanoj odluci, o pravu tužioca na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, suprotan pravnom shvatanju izraženoj u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u predmetima sa činjeničnim stanjem i tužbenim zahtevom kao u ovoj pravnoj stvari, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik tuženog u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Policijske uprave u ..., raspoređen na poslovima policijskog službenika, a rad je obavljao u Policijskoj stanici ... . U spornom periodu tužena nije isplatila tužiocu troškove prevoza za dolazak na posao iz ..., gde živi, u ..., gde obavlja rad i obratno. Tužilac se nije pismenim putem obraćao starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza, niti je u vezi ostvarivanja prava na troškove prevoza, tužena donela rešenje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca, smatrajući da sud nije ovlašćen da odlučuje o tom pravu kao o prethodnom pitanju, jer o pravu zaposlenog u državnom organu na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada odlučuje nadležni starešina organa kod koga je tužilac u radnom odnosu. Iscrpljenost prethodne zaštite, koja je u ovom slučaju izostala, osnovna je pretpostavka za ostvarivanje tog prava u sudskom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 118. stav1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, koji se shodno primenjuje na policijske službenike prema članu 169. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br. 101/05).

Članom 13. Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/05 ... 104/09) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Članom 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se Uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/07), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je visina troškova regulisana odredbom člana 3. Uredbe, tako što je određeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što nije dostavio dokaze da se tuženoj obratio sa zahtevom za naknadu troškova prevoza, jer ovo pravo zaposlenog nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokazivanjem da je o zahtevu odlučeno ili dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove (dostavljanje karata). Naime, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrednoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3.Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, kojima nije propisana obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza - rukovodiocu podnosi poseban zahtev. To znači da je pravo zaposlenog na naknadu troškova prevoza zasnovano na neposrednoj primeni navedenog zakona i podzakonskog akta, pri čemu rukovodioci organa imaju diskreciono ovlašćenje da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno ili da im ove troškove isplaćuju bez donošenja takvih rešenja, zbog čega postojanje ili izostanak rešenja o priznavanju ovog prava nije od uticaja na obavezu tužene da zaposlenima isplaćuje troškove prevoza.

Iz iznetih razloga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. ZPP ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i odlučujući o žalbi tužioca otkloniti navedene nedostatke i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić